Često želim da ostanem nasamo sa Njom. Ne dozvoljavaju mi. Pričaju, rade, kreću se... 

Postoje. 

Poželim tada da nestanu.

Svi.

Jer imam Nju. Ona mi priča, šapće, želim da Je čujem. Želim da joj se posvetim. Kada bi bar otišli! Sklonili se! Kada bi postojale sirene koje su preteča stvaranju Aure. Kada bi Ljudi razumeli bez previše objašnjavanja i filozofije da treba da me ostave. Jer... 

Željna sam Je. Zapostavljam Je često. Previše je drugih ljudi, obaveza, aktivnosti, reči... Od te zbrke ne stižem da Je oslušnem. Da je bar malo saslušam. Čujem da priča. Šapće. Tiha je. Glas joj je staložen. Očekuje da ću zaustaviti druge i dati Joj reč. Ne dešava se. Svi drugi ipak imaju Oblik. Svi ti "drugi"  ne razumeju Njene potrebe. 

Previše Vas je. 

Glasovi se stapaju. Ona podiže ton i nastaje neprijatna buka. 

Mešaju se. 

Glasovi. 

Osećanja. 

Sećanja... 

Zbunjena sam. Ne znam ko je na redu. Kome da dam prednost. Kome sam sada najpotrebnija. Uznemirena sam. Ona je sve glasnija. Nadjačava sve ostale. Osetim da je besna. Njihovi glasovi postaju sve tiši. Ona dominira. Viče na mene. Glas joj drhti. 

Muk.

Pogledam je. Sedi u ćošku. 

Nema. 

Vidim samo jednu suzu da pada. Znam da sam zakasnila. Znam da je trebalo davno da Ih ućutkam. Da je saslušam. Da nađem vremena za Nju. 

Jer ona je Ja.