Ono čega sam se najviše plašila proteklih godina bila je činjenica da je sve komercijalizovano. Svaki aspekt života koji se nameće. Jer je tako lakše. Jer svi tako rade. Jedu. Oblače se. Slušaju. Bilo je momenata kada sam se plašila da ću i sama to sebi dozvoliti. Dešavalo se. Izlasci u grad na mesta sa šund muzikom. Jutra su ta koja su mi davala Nadu. Probudim se i osećam se nekako... Pomalo zatrovano. Prljavo. Jadno. Uključim računar, pustim njen album i počinje...
Rehabilitacija.
Čistim se od svih loših melodija koje sam slušala prethodno veče. Sa svakom novom pesmom na albumu osećam se sve više svoja. Sve čistija. Lepša. Lakša. Već nakon nekoliko minuta našla sam se u drugom svetu. Onom koji je samo moj. Onom gde sama stojim na vrhu planine pogleda uprtog u nebo. A gore... Najlepši ples igraju osećanja. Izmešane emocije. Počinje kao tango Besa i Napetosti, traje kao salsa Melaholije i Čežnje... Završava se kao obredni ples svih emocija. Pomešanih. Ja zatvorenih očiju, i dalje okrenutih ka nebu, pružam ruke i osećam samo jedno... Spušta se energija sa mojih Plesača, ulazi u mene kroz prste, duž ruke i sliva se u grudi. Otvaram oči i osetim da sam jaka. Nalet entuzijazma. Nade. I onda dan može da počne.
Нема коментара:
Постави коментар