Danas sam napravila razmeštaj u stanu.
Sada je
isti je kao i prvog dana kada sam se uselila pre godinu dana. Mrzela sam taj
raspored. Uselila sam se na brzaka, nemajući drugo rešenje trenutne životne
situacije. Pre mene, živeo je tu neki muškarac. Sva sreća povremeno, pa se nije
toliko osetilo njegovo bivše prisustvo. Gazdarica je dovela ženu koja je sve
oribala, ali sam se ipak gadila bukvalno svakog centimetra ovog stana kada sam
počela da živim u njemu. Uvek je valjda tako sa novim stvarima u životu.
Sa promenama.
Na
primer, tuš kabina je toliko mala da sam prvih meseci zadobijala modrice
tuširajući se. Sada sam i zaboravila na to. Šta ti je čovek kad se na sve može navići. Sada
me muče druge stvari.
Mravi.
Crveni mravi protiv kojih ništa ne pomaže. Komšije
negiraju problem. Letargični Somborci koje mrzi čak i mrava iz gaća da izvade. Ma neka gricka, lakše to nego da se borim
sa njim. I tako ceo život. Sve kako je lakše, sve linijom manjeg otpora i
životari se nekako. Ni ne misli se. Jer da se misli – delalo bi se.
Elem! Živim u stanu, u zgradi, u ova 23
kvadrata imam crvene mrave (koji su me tako unakazili da sam završila kod
doktora, ne šalim se!), muve, komarce, leptire, SMRDIBUBE, paukove, i ,
naravno, one male bele, nogate, brze bube koje žive u drvetu. Ponekad pomislim
da sam na kampovanju, no, šta da se radi. Tu sam gde sam, pošteno plaćam svoju
stanarinu – za sebe i za sve drugare insekte koje gajim ovde. Pa koliko preživim(o).
Nedavno sam razmišljala da li bih mogla da
nađem neki bolji, jeftiniji a bolji stan. E, pa, druškanko ne ide to tako u
životu. Koliko para toliko muzike, otkako je sveta i veka. Jedan dan mi samo kvrcnulo da pogledam i druge stanove.
Šta ti je čovek. Jedan dan se plaši promene, drugi dan je vuče za rukav. Posle
nekoliko očajnih pokušaja, odlučih da mi je baš lepo ovde.
Promenile su se mnoge stvari u mom životu u
poslednje vreme. Ne mojom voljom i ne u moju korist. Uzeli su mi posao koji sam
volela, oni koje volim su daleko, a ja sam zarobljena ovde svojim entuzijazmom
da ću u Somboru moći da živim a ne da životarim. Podsetim ga često da sam mu
dala samo jednu šansu ali nekako mi se čini da me sve manje sluša.
Mnogo je promena koje nisam želela, zato ću
ipak možda sve stvari vratiti da stoje tamo gde su i bile. Neka ostane bar malo
kolotečine u ovom haosu od Svakodnevice.
