Čežnja.

Nisam te videla
Godinama
I onda...
Iznenada...
Bio si ispred Mene
Nisam znala šta bih rekla
Želela sam samo da
Utonem
u taj zagrljaj.
Povratnički.
Da te
Upijem.
Jer znam da ćeš
Opet
Otići.

Muzika koja mi je promenila život (3).

Kada je u pitanju muzika, ne volim generalizaciju. I ne samo kad je u pitanju Ona. Ukalupiti se u okvir, najgora je kazna. Zato volim da se spontano pronalazim sa ljudima, poslovima, hobijima. Muzikom. Ne znam kako sam tačno otkrila Nju. Znam samo da je njena poetičnost doprinela tome da se prepoznamo na prvo slušanje. S jedne strane poetičnost, sa druge strane ispevanje svakodnevnih životnih situacija. Ni previše realnosti, ni prevelikih maštarija. Balans. Harmonija.... Yuna.

http://www.yunamusic.com/

Borba sa svakodnevicom: Mržnja.

Borba sa svakodnevicom: Mržnja.: Strašna je to stvar... mržnja. Gledam te ljude kako Ih je izobličila. Ona. Gledam te unezverene poglede, ta delanja zveri zarobljeni...

Mržnja.

Strašna je to stvar...

mržnja.

Gledam te ljude kako Ih je izobličila.
Ona.

Gledam te unezverene poglede, ta delanja zveri zarobljenih u okove Nemoći.
Ne znaju kako da se izbore sa Životom pa jure, besno, od jednog do drugog ćoška tog bednog Kaveza.
Želeli bi nešto, a ne znaju ni sami šta.

Ili znaju.
Tim gore.

Onda njihova Glad za ostvarivanjem Cilja prevazilazi sve granice normalne ljudske Ambicije.

Oblik njihovog lica oblikuje Ona,
za iskrivljene usne, kriva je - Ona
Uznemireni pogled - Njeno je delo.

mržnja.

Nikada ne dozvoli sebi da te Obuzme.
Izobličiće ti telo,
Uzeće ti dušu, kao komade plastelina raznih boja; smešaće i izmuljati svojim nečasnim rukama dok ne postaneš bezoblična, ružna, bedna masa.
Produkt tuđe Manipulacije.
Od tebe, Veličanstvenog, napraviće gomilu Smeća.
Ako joj samo odškrineš vrata...
Istraj!

Ne pada mi na pamet

Ne pada mi na pamet
da odem u salon venčanica
izaberem jednu
koju je nosilo pola varoši
pa ju obučem onako prljavobelu
znojavu
još neočišćenu od prethodne
mlade...
Ne pada mi na pamet.

Ne pada mi na pamet
da odem kod šminkera
da mu platim basnoslovno
da bih izgledala
kao lutka od porcelana
neprirodno.
Veštački nokti
trepavice
nacrtane obrve
umetak u kosi.
U umetku - cvet...
Ne pada mi na pamet.

Nemam nameru
da prolazim gradom
dok me gledaju
fasade
drveće
varošani...
Psi.
I da te držim za ruku  pritom.

Jer ...
pukao je veštački nokat
čupa me umetak
fali mi deo trepavice
steže korset
žuljaju cipele.

Nemam nameru da budem Nesrećna
zato
skidam umetak
čupam nokte
trepavice
izuvam cipele
sečem venčanicu
i počinjem da trčim.

Želim da budem Srećna
zato sada stojim
gola
bosa
Sama
Na obali ove divne reke...

Tamara i Đorđe

Koračam, velika, od marketa do stana.
Tuđeg.
Ovog puta se ne osećam kao mala karika u nepreglednom lancu bez koje sistem može da funkcioniše.
Iako može,
Danas Biram da se osećam Srećno
Jer
Jutro je
i krenula sam po doručak
i ispred marketa sam upoznala Njih.
Toliko sreće na detetu koje je dobilo bombone i čokoladicu u životu nisam videla.
Danas biram da budem Srećna
jer
tražili su novac
pitala sam ih šta im se jede
tražili su pečeni krompir jer su gladni.
Danas biram da budem Srećna.
Ja sam dobila stidljivi osmeh od Tamare u žutim helankama na tufne
Prljavim
i presrećni Osmeh od Đorđa
tek prohodalog
slinavog
umazanog čokoladom.
Jutros biram da budem Srećna
jer su i Tamara i Đorđe
siti
i nasmejani.
Srećna sam Danas
jer sam imala mogućnost da usrećim Drugog.

Biće iz Sna.

Dobro jutro.

                                                                                      Doviđenja misteriozno stvorenje iz Sna.

Šta mi je trebalo da te oživim u snovima?

Tebe, visokog, s predugim dlakavim nogama s kojima ne znaš gde ćeš
dok mi pričaš o smislu života
i o svom viđenju Boga.
Pa se onda naslonimo na zid, kolena pribijemo uz grudi
a sila neka neobjašnjiva ukloni prostor između nas.
Sad tako smešni, spojenih kolena,ugurani bez svoje volje u taj tesnac situacije
Sedimo.
I nama nije tesno
i nije neprijatno
i ne osećamo žuljanje neravnog zida po leđima
i ne boli me ta Skučenost...

Nastavi da pričaš, zašto si stao?

Miluj me tim rečima
dok ne zaboravim da pričaš
i da su samo reči
jer moja duša se sklupčala kao mače pored ognjišta
koje nesebično odaje toplotu
i toliko joj je lepo da dremljivo prede...

Kada pomislim da ništa lepše od ovoga ne može biti
uzimaš svoje ogromne dlanove i poklapaš moje
dodirujući ih tek ovlaš
onako da nisam u potpunosti sigurna da smo ih uopšte spojili
i nije bitno da li jesmo
(a prilično sam sigurna da nismo)
svejedno
gledam te u oči
i između Nas struji Energija.

Moja Duša biva probuđena ovim gestom
nije više mirna i ušuškana
u toploj prostoriji.
Ne prede.

Sada uznemireno korača po Sobi
pokušavajući da te Pronađe,
plašeći se da se više nikada nećete Sresti...

Gde si?