Volim jutra. Nezavisno od doba godine, jutro mi je najsvetiji deo dana. Čak i kada ga prespavam, naša veza nije ugrožena. Ono me razume i strpljivo me čeka sutradan. Najviše volimo, nas dvoje, kada je jako rano a mi smo u prirodi dok On spava. Tada izađemo na terasu s ćebetom jer je još hladno. 

Sunce me pomiluje tek ovlaš. Ponekad. Onako škrto, kroz grane. Samo da me podseti da je tu i da Mu se mogu radovati uskoro. Ništa ne može da se poredi sa tim osećajem mira, one tišine koja nije gluva, one tišine koja se ne prekida jer Neko tamo u sobi još uvek slatko spava. Zatvorim oči, nalet hladnog povetarca, jutarnjeg, obećavajućeg, pa pokoji topli Zrak. U rukama mlaka šolja, oko tela ćebe. Hladno je samo na licu. Ali prija. Sveže je. Nema šminke, nema tesne odeće. 

Oslobođena sam.

Između mene i Njega ne stoji Ništa. Volimo se. Ono me čas grli toplotom, čas odbija hladnim vazduhom. Ali tera me da tražim još. Da posle svakog hladnog naleta čekam da me Ozari. I to je neka vrsta ljubavi. 

Jutro je.

Mozak je svež, odmoran. Srce je otvoreno. Ja sam Spremna.

Škripe vrata.

Ustao je.

Širim ćebe, seda pored mene još topao od Sna. Greje me. Ono se povlači jer igra "toplo-hladno" više ne može da traje. Zato što je On tu.

 A kada je On Tu, uvek je toplo...