Ljudi su u stanju da ceo svoj život provedu dajući sebe kući i okućnici. Nikada ne pomisle koliko je besmislena ta stvar koju čine - vežu se za nekoliko zidova, krov, dvorište, baštu, par voćki i domaćih životinja. Decenijama rade na tome i dok se okrenu - ostarili su.
Zašto ljudi okivaju sebe u hladne okove svakodnevnice?!
Zašto ne žive?
Zar nije poenta života ne udisati uvek isti vazduh, voleti svakog dana drugo drvo , radovati se svanuću istog sunca posmatrajući ga svaki put sa drugog predela? Zar je život samo slepo vezanje za jednu osobu, jednu kuću i jedan, ustaljen, ritam?
Zašto se ljudi plaše da vole više stvari istovremeno?
Cilj je voleti. Nikada želeti da budeš voljen. Ko voli, a ne očekuje, srećan je. On ispunjava sebe davanjem i sam je gospodar sopstvenih emocija. Kada čovek očekuje da mu ljubav, pažnja i razumevanje budu uzvraćeni, on najčešće strada jer oni koji dobijaju najčešće nisu radi da daju.
Pa šta?!
Možda će neko treći popuniti tu prazninu!
Prokletstvo ljudi koji pružaju i jeste u tome što nisu naučili da budu darovani. Ako to neko, ne daj bože, i pokuša, davaoci uključuju svoj odbrambeni sistem. Oni su jednostavno rođeni da bi činili druge srećnima, ne da bi oni sami bili usrećivani od strane drugih ljudi.
Zapravo, ima dve vrste ljudi...
Jedni su rođeni za sreću, drugi su rođeni da ove prve čine srećnima. To nije nešto što čovek može da bira, to je nešto sa čime se rodimo i što nas prati kroz ceo život.
Zašto su ovi drugi ipak, često, nesrećni?
Zato što većina njih ne može da shvati da je najveća sreća, zapravo, davanje...
Нема коментара:
Постави коментар