„Vreme leči sve.“
Najgnusnija laž kojom nas truju od malih nogu.
„Nakon nekog
vremena biće ti lakše.“
Mirenje sa sudbinom
kao takvo ne postoji. Postoji samo samoobmana. Svesna. Teška. Preteška. Nosimo
je kao najteže breme na plećima i često se pravimo da ne postoji. Da je vreme
izlečilo sve. Da je nastupio Zaborav.
Pročačkamo onda
malo po svojoj Duši. Po Sećanjima.
Slike izgubljene
osobe blede, što se više trudimo da se setimo njenog glasa, zvuka njenog smeha,
njenog mirisa... shvatamo da je to ono što nam Vreme uzima.
Bol ostaje.
Ono što nam je
preko potrebno – oduzima nam, ono što želimo da ode – utrostručava se.
I
vremenom je sve gore.
Jačeg intenziteta.
Sve smo svesniji svog gubitka. Sve smo
svesniji sopstvene Nemoći da bilo šta promenimo. Jer se sve već odigralo. A
moglo je drugačije. Možda. Ili nije.
Sudbina je, ipak, došla po svoje.
Mali
smo. Ne možemo tu ništa.
Pitanje je samo da li smo ikada i mogli?
