Često želim da ostanem nasamo sa Njom. Ne dozvoljavaju mi. Pričaju, rade, kreću se... 

Postoje. 

Poželim tada da nestanu.

Svi.

Jer imam Nju. Ona mi priča, šapće, želim da Je čujem. Želim da joj se posvetim. Kada bi bar otišli! Sklonili se! Kada bi postojale sirene koje su preteča stvaranju Aure. Kada bi Ljudi razumeli bez previše objašnjavanja i filozofije da treba da me ostave. Jer... 

Željna sam Je. Zapostavljam Je često. Previše je drugih ljudi, obaveza, aktivnosti, reči... Od te zbrke ne stižem da Je oslušnem. Da je bar malo saslušam. Čujem da priča. Šapće. Tiha je. Glas joj je staložen. Očekuje da ću zaustaviti druge i dati Joj reč. Ne dešava se. Svi drugi ipak imaju Oblik. Svi ti "drugi"  ne razumeju Njene potrebe. 

Previše Vas je. 

Glasovi se stapaju. Ona podiže ton i nastaje neprijatna buka. 

Mešaju se. 

Glasovi. 

Osećanja. 

Sećanja... 

Zbunjena sam. Ne znam ko je na redu. Kome da dam prednost. Kome sam sada najpotrebnija. Uznemirena sam. Ona je sve glasnija. Nadjačava sve ostale. Osetim da je besna. Njihovi glasovi postaju sve tiši. Ona dominira. Viče na mene. Glas joj drhti. 

Muk.

Pogledam je. Sedi u ćošku. 

Nema. 

Vidim samo jednu suzu da pada. Znam da sam zakasnila. Znam da je trebalo davno da Ih ućutkam. Da je saslušam. Da nađem vremena za Nju. 

Jer ona je Ja.

Pitate se zašto današnji “klinci” ne čitaju ili čitaju neki šund? 

Zato što im niste napisali ništa bolje. Zato što im niste Nametnuli ništa korisnije. Jer to danas tako ide. Kao kada psa vabite mirisom živog mesa. Samo što, kada to učinite, treba da vodite računa da mu nešto sličnog kvaliteta i date. A ne da mu, kada dobijete šta ste želeli, zatvorite vrata pred njuškom i otvorite paštetu. Jer to možete učiniti samo jednom.

Muškarci se uglavnom zadržavaju na naučnoj fantastici. Žene na ljubavnim romanima novokomponovanih spisateljica. Onima koje dobijete uz dnevne novine. Novine koje obično nemaju lektora. Novine kojima je senzacija novi kućni ljubimac Jece, Seke, Cece... 

Šta ćemo sa momcima i devojkama?

Kod njih prolaze samo vizuelni sadržaji – gomila smeća sa Fejsbuka, Tvitera, Instagrama, Tumblr-a... Ne znam ni ja čega još... Momci, ako ne čitaju istorijske romane, oni ne čitaju ništa što u sebi ne sadrži slike. Dolazimo do ciljne grupe – devojke. 

Devojke veruju u bajke. Zašto? Zato što im se plasira gomila laži. U kontinuitetu. Njihove „drugarice“ imaju ulickani ljubavni život koji promovišu na fejsbuk stranici. One veruju svakom posteru sa srceparajućim citatom. One slepo prate, ne misle. Onda pomislim da su momci mnogo pametniji kad Ništa ne čitaju. Ali zaista.

...

Ovaj blog je namenjen svim (mladim) ljudima koji su često grešili u životu.

Ako pomislite da ste prečesto bili kreten. Pa, verovatno jeste. Samo što bih volela da vam kažem da razloga za brigu nema.

Svi smo.

I to je sasvim OK.

Život u Srbiji (2).

U nekim zemljama zabranjuje se ljubav, ograničava se  ponašanje, usmerava se mišljenje.
U Srbiji je sve dozvoljeno.
I da se živi punim plućima, i da se voli, a što je najvažnije (mada na sopstvenu odgovornost), dozvoljeno je da izabereš šta ćeš da budeš. U svakom smislu.
Ako te neko i osudi zbog onoga što Jesi ili onoga što Radiš, to može da bude samo neka sitna duša  koja će uperiti prstom u tebe.
I to je sve.
U drugim zemljama, za to se osuđuje. Zbog toga se robuje. Zbog toga se Ubija.
I tako mi u Srbiji nemamo ništa , a opet, imamo Sve.

Komšija, može li se?

Nije bitno. Na kraju ćemo isprositi, izmoliti, izvrnuti džepove i uspeti nekako. Skrpićemo život dok ne počnu šavovi opet da popuštaju. Pa kad se olabavi , opet ćemo zategnuti, zaheftati, zalepiti.

A šta će Oni raditi? Oni će se hvaliti kako su Svojim zalaganjima obnovili Državu. A svi znamo šta se dešava. 

Svi znamo da je ovo jedna velika Moba. Da ljudi priskaču jedni drugima u pomoć. Ako je verovati medijima, da kada više nemaju kako da pomognu, da su Romkinje dojile bebe jer majke od pretrpljenog stresa nemaju mleka. Da je mladić Prosio na beloj traci, na asfaltu, držeći prospekt i moleći ljude da stanu, da se uključe u akciju. Videćemo da su devojke volontirale po marketima i drogerijama. Da su Prosile pomoć od Običnog čoveka. Juče sam ja bila taj čovek. Mnogi od vas će razumeti taj osećaj kada si pomogao, dao koliko si mogao u tom trenutku, ali da te je opet bilo sramota da ih i pogledaš jer... 

Ne možeš spustiti pomoć u sve i jednu ruku koja se pruža. 

Do čega dolazimo Onda? Dolazimo do toga da najviše daju oni koji najmanje imaju. Da ljudi koji bi pomogli više grickaju nokte od nervoze, ne spavaju i nerviraju se jer ne mogu više od ovoga što su već učinili. Oni koji Mogu, sprdaju se sa celom situacijom ili ih Ona ne dotiče. Sedaju u svoje nove automobile, žive život kao da ne pati njihov Narod. Kao da sve ovo nećemo zajedno izgrcati. Pomisle li da jedan njihov obrok u fensi restoranu može da kupi 20 konzervi? Pomisle li dok jedu ima li neko drugi da jede? Pomisle li da bi bilo dosta da odnesu flašu vode i jedan sapun i da bar sa 100 utrošenih dinara umire Savest. 

Imaju li je? 

Poplavljena humanost.

Tako smo mali pred prirodom. Nikako da to naučimo. Nikako da joj priznamo prednost. Mozak nas ne čini superiornijima. 

Šta ćemo s mozgom sada kada je priroda podivljala?

Kada kiše ne prestaju već danima?

Kada reke ruše brane i mostove. 

Kako ćemo Je sada ukrotiti? 

Vraća nam kao tvrdoglavi tinejdžer koji godinama ćuti i sluša naredbe roditelja pa samo jednog dana odraste, skupi snage, donese svoje odluke i zalupi vratima za sobom. Za njim ostaju Oni, skamenjeni. Tako i mi. 

Šta radimo sada? 

Čitamo vesti, pričamo, zovemo prijatelje koji su južnije, ili tamo negde u Bosni, da vidimo da li su dobro. Da nije "došlo" do njihove kuće. Pa odahnemo na momenat. Zazvoni telefon. "Znaš onu devojku što... e pa eno joj sve poplavljeno, i kuća i..." Opet uzdah. 

Šta ćemo sada? 

Čitam da nam Rusija šalje 60 ljudi za pomoć. Halo?

Rusofili! Osvestite se! 

Hoćemo li uvek sedeti i čekati da nam neko drugi pomogne? Pitate li se kako će nam u budućnosti to naplatiti. Indirektno. Neprimetno. BRATSKI. Razmislite malo. Kakva je to brojka? Smešno.

Gde su nam mladi, jaki momci? 

Pa tih 60 se dnevno gleda u ogledalo samo u jednoj većoj teretani. Tih 60 živi kod mame i tate sa 30 i kusur godina ne radeći ništa. Tih 60 upravo sedi za kompjuterom i hvale Braću što dolaze da nam Pomognu. Tih 60 sada pljuje državu jer nije spremna na ovu katastrofu. 

Gde ste???

Zaplivajte...

Život u Srbiji (1)

Ako bih pokušala da opišem život u Srbiji kroz metaforu bio bi to život poput onog u staroj, oronuloj kući prepunoj kvarova. U kući u kojoj fale one stvari koje nam nisu možda neophodne za život, ali bi nam ga vrlo olakšale. Daleko od toga da se u takvoj kući ne može živeti. Naprotiv! Ali to vam je otprilike ovako: živite sa najosnovnijim stvarima, perete sudove hladnom vodom jer mali bojler "guta" struju, veliki je uključen samo kada je struja jeftina, ne koristite svakodnevno električni usisivač... Toplo vam je zimi, alli samo pod uslovom da ste kupili, isekli, uneli drva u šupu. Posle ćete ista vući u kuću, ložiti, sklanjati sav taj brlog...

Život u Srbiji je nekako sličan tome.

Vozite se vozom koji se zaustavi da propusti automobile jer nema rampe.

Život u Srbiji je tamo gde voz propušta automobil.
Obrazovan neobrazovanog.
Pošten lopova.
Istinoljubac lažova.
Iskren dvoličnog.

Nikako da odlučim da li bi trebalo sve njih da propustim ili da im nikako ne dozvolim da me preteknu?
Ako krenem napred hoću li izazvati katastrofu?
Ako ostanem Ovde, znači li to moju propast?

Kako da pomognem Sebi?

Nije strašna ova kiša napolju. Plašite se samo one koja pada na dušu dok je napolju sunce.

Neka pada.

Razmislite malo i shvatićete da ona spaja ljude. Ne zaboravite da morate da uhvatite pod ruku onu osobu koja drži kišobran. I već ste joj malo bliže. A kad ste tako blizu, mogli ste je i zagrliti jer...

Setite se kad ste to poslednji put učinili bez ikakvog razloga.

http://www.rainymood.com/

Volim jutra. Nezavisno od doba godine, jutro mi je najsvetiji deo dana. Čak i kada ga prespavam, naša veza nije ugrožena. Ono me razume i strpljivo me čeka sutradan. Najviše volimo, nas dvoje, kada je jako rano a mi smo u prirodi dok On spava. Tada izađemo na terasu s ćebetom jer je još hladno. 

Sunce me pomiluje tek ovlaš. Ponekad. Onako škrto, kroz grane. Samo da me podseti da je tu i da Mu se mogu radovati uskoro. Ništa ne može da se poredi sa tim osećajem mira, one tišine koja nije gluva, one tišine koja se ne prekida jer Neko tamo u sobi još uvek slatko spava. Zatvorim oči, nalet hladnog povetarca, jutarnjeg, obećavajućeg, pa pokoji topli Zrak. U rukama mlaka šolja, oko tela ćebe. Hladno je samo na licu. Ali prija. Sveže je. Nema šminke, nema tesne odeće. 

Oslobođena sam.

Između mene i Njega ne stoji Ništa. Volimo se. Ono me čas grli toplotom, čas odbija hladnim vazduhom. Ali tera me da tražim još. Da posle svakog hladnog naleta čekam da me Ozari. I to je neka vrsta ljubavi. 

Jutro je.

Mozak je svež, odmoran. Srce je otvoreno. Ja sam Spremna.

Škripe vrata.

Ustao je.

Širim ćebe, seda pored mene još topao od Sna. Greje me. Ono se povlači jer igra "toplo-hladno" više ne može da traje. Zato što je On tu.

 A kada je On Tu, uvek je toplo...

Kad nomad progovori...

Ljudi su u stanju da ceo svoj život provedu dajući sebe kući i okućnici. Nikada ne pomisle koliko je besmislena ta stvar koju čine - vežu se za nekoliko zidova, krov, dvorište, baštu, par voćki i domaćih životinja. Decenijama rade na tome i dok se okrenu - ostarili su. 

Zašto ljudi okivaju sebe u hladne okove svakodnevnice?!

Zašto ne žive?

Zar nije poenta života ne udisati uvek isti vazduh, voleti svakog dana drugo drvo , radovati se svanuću istog sunca posmatrajući ga svaki put sa drugog predela? Zar je život samo slepo vezanje za jednu osobu, jednu kuću i jedan, ustaljen, ritam?

Zašto se ljudi plaše da vole više stvari istovremeno?

Cilj je voleti. Nikada želeti da budeš voljen. Ko voli, a ne očekuje, srećan je. On ispunjava sebe davanjem i sam je gospodar sopstvenih emocija. Kada čovek očekuje da mu ljubav, pažnja i razumevanje budu uzvraćeni, on najčešće strada jer oni koji dobijaju najčešće nisu radi da daju.

Pa šta?!

Možda će neko treći popuniti tu prazninu!

Prokletstvo ljudi koji pružaju i jeste u tome što nisu naučili da budu darovani. Ako to neko, ne daj bože, i pokuša, davaoci uključuju svoj odbrambeni sistem. Oni su jednostavno rođeni da bi činili druge srećnima, ne da bi oni sami bili usrećivani od strane drugih ljudi.

Zapravo, ima dve vrste ljudi...

Jedni su rođeni za sreću, drugi su rođeni da ove prve čine srećnima. To nije nešto što čovek može da bira,  to je nešto sa čime se rodimo i što nas prati kroz ceo život. 

Zašto su ovi drugi ipak, često, nesrećni?

Zato što većina njih ne može da shvati da je najveća sreća, zapravo, davanje...

Muzika koja mi je promenila život (1).

Ono čega sam se najviše plašila proteklih godina bila je činjenica da je sve komercijalizovano. Svaki aspekt života koji se nameće. Jer je tako lakše. Jer svi tako rade. Jedu. Oblače se. Slušaju. Bilo je momenata kada sam se plašila da ću i sama to sebi dozvoliti. Dešavalo se. Izlasci u grad na mesta sa šund muzikom. Jutra su ta koja su mi davala Nadu. Probudim se i osećam se nekako... Pomalo zatrovano. Prljavo. Jadno. Uključim računar, pustim njen album i počinje...

Rehabilitacija.

Čistim se od svih loših melodija koje sam slušala prethodno veče. Sa svakom novom pesmom na albumu osećam se sve više svoja. Sve čistija. Lepša. Lakša. Već nakon nekoliko minuta našla sam se u drugom svetu. Onom koji je samo moj. Onom gde sama stojim na vrhu planine pogleda uprtog u nebo. A gore... Najlepši ples igraju osećanja. Izmešane emocije. Počinje kao tango Besa i Napetosti, traje kao salsa Melaholije i Čežnje... Završava se kao obredni ples svih emocija. Pomešanih. Ja zatvorenih očiju, i dalje okrenutih ka nebu, pružam ruke i osećam samo jedno... Spušta se energija sa mojih Plesača, ulazi u mene kroz prste, duž ruke i sliva se u grudi. Otvaram oči i osetim da sam jaka. Nalet entuzijazma. Nade. I onda dan može da počne.

Na putu do stanice...

Nisam tip osobe koja plače. Čak i u najtežim životnim situacijama sklona sam tome da sam poput stene. I kada to učinim, često je stvar odluke. Najčešće mi suze izmame nepoznati ljudi i njihove sudbine. Možda je čudno, ali tako je. Danas sam bila vrlo blizu tome da zaplačem...

Krenula sam na železničku stanicu, bilo je ni jutro ni podne. Nešto između. Ono doba dana u maju kada sunce miluje, ali te vetar s vremena na vreme podseti da nije još uvek leto. Prolazila sam kroz park. Ništa neuobičajeno. Ljudi dolaze sa stanice i na nju odlaze. Pored parka su teniski tereni... 

U daljini sam videla starca u kolicima. Na prvi pogled mi se činilo da sedi na klupi. Ali nije. Bio je na travi. Videla sam da nešto radi ali bio je suviše daleko. Kako sam se približavala postajalo mi je sve jasnije da je alatka u njegovim rukama zapravo motika a da on kopa. Približivši se, shvatila sam da nema jednu nogu...

Vešto je kopao balansirajući invalidskim kolicima. Osetila sam da to često radi... Videlo se da je postao vešt u tome... Njegov izraz lica govorio mi je da je veoma zaokupljen poslom i da mu je predan u potpunosti. Zapravo, starac je kopao kao da je to najvažniji posao na planeti u tom momentu. Njemu verovatno i jeste bio. 

Pomislila sam kako ubija vreme i kako sigurno ništa nije uspeo da okopa. Dok nisam pogledala iza njega. Tek tada sam shvatila koliko je zapravo uradio. Nije me primetio kako sporim hodom prolazim pored njega sve tražeći neke reči iz dubine duše. Sve pokušavajući da smislim neko pametno pitanje za ovog radnika. Nisam znala šta bi bilo u redu da ga pitam. Činilo mi se da je bolje da ga ne prekidam. Delovao je tako spokojan u toj svojoj zaokupljenosti. Ćutke sam prošla misleći da pitanjem mogu samo da uništim momenat. 

Ono o čemu sam kasnije razmišljala moglo bi samo da stavi u drugi plan sliku ovog vrednog starca. Velikog borca. Zato neću sada ni reč reći o Drugima, jer On zaslužuje bar nekoliko redaka samo za sebe. 

Šta ćemo onda?

Često razmišljam o tome kako svi nadražaji kojima smo izloženi ubijaju našu kreativnost.

Da li je to razlog naše retardacije u umetničkom smislu?

Da li su ljudi koji su živeli par vekova ranije bili tolike ličnosti zato što njihova razmišljanja nisu oblikovali televizija, "muzika" , internet ?

Možda su oni imali više vremena za prirodu i čisto razmišljanje?

Možda bismo i mi mogli to da probudimo u nama ako pokidamo žice i isključimo sve uređaje?

Lako ćemo tada.

Šta ćemo ako nadneseni nad papir, sa olovkom u ruci, shvatimo da nije u tome bio problem.

Šta ako jednostavno nismo deca umetnosti?

Prednost življenja u 21. veku.

Mrzim kada ne zapišem ideju dok je sveža, pa se dva dana kasnije „vraćam“ na nju kao beskućnik koji iz kontejnera vadi parče hleba nadajući se da još uvek ima više ukus hleba nego buđi. Tako i ja sada vadim ovu misao iz korpe za smeće, ovu nekad odbačenu misao, zgužvani papir... Raspetljavam je, zgužvanu i jadnu, tražim ćošak... „Peglam“ je pokretima šaka, ukočenih, koje se odvajaju jedna od druge sve do ivice papira. Dok ne uspem da razaznam šta piše izbledelim mastilom...

Kada je u pitanju stvarni život, opora svakodnevnica...metafore mi i ne idu baš od ruke. Pokušaću da počnem jednostavno.

Svi kukaju.

Ako nema posla onda kukaju jer ga nema. Ako rade – proklinju svaki ponedeljak, a svakom petku ispevaju hvalospeve jer je vikend na pomolu. Oni koji rade subotom nadrndani su jer im nije plaćena, a ako i jeste – premalo je. Čak i da nije premalo – slobodno vreme je dragoceno. Znači svakako je premalo.

Oni koji nemaju dece duboko su nesrećni zbog toga i ne mogu da shvate zašto oni koji decu imaju, ne vode o njima računa. Ovi drugi mrze sebe što su bili mladi i ludi te što se nisu zaštitili od roditeljstva.

Oženjeni i zauzeti preziru dan kad su se obvezali na „večnu ljubav“ šaljući pritom poruke bivšima, zakazujući tajne sastanke , tražeći broj memorisan kao „Devojka za zabavu.“

Oni koji su Ovde isfrustrirani su jer su Ovde. Oni koji su Tamo, Tamo su zbog novca ali bi voleli da su Ovde i da mrze što su Ovde. Dok imaju Novac. Kada im isti nestane, onda ovi što su Ovde idu Tamo i rade, hejtujući što su građani drugog reda ali održava ih misao da će biti face mesec dana godišnje. Kada dođu Ovde.

Ako nemaju kućnog ljubimca, onda bi hteli da ga imaju, a ako ga imaju mrzi ih da za njim čiste, da ga šetaju i dosađuje im životinja koja traži pažnju.

Na prvom sastanku nije u redu da te muva, jer je prerano; a ako te ipak ne muva – sigurno nije strejt.

Želiš da upišeš fakultet, učiš, uspeš... Onda sledi 2352 statusa o tome koliko „Profa smara.“ i koliko je „Školstvo u gabuli.“ Ako nemaš tu ambiciju, opet ćeš kukati kako nam je država u K kad ,BOŽEMOJ, moraš da radiš kod Kineza.

Ako nemaš drugare, poželećeš da ih imaš u nekom momentu (ili možda nećeš, ali to je zato što si prokleti čudak, a to već nije problem nas ostalih), a kad ih stekneš ili će početi da te „smaraju“ ili ćeš biti dvolično govno koje ogovara.

Ako nisi zadovoljan svojim fizičkim izgledom, počećeš da vežbaš. I obično ćeš to papreno platiti. A onda će uslediti kuknjava o upalama i povredama (tako ti i treba kad se slikaš u teretani, i ne pao ti teg na nogu!).

Kad nemaš para za letovanje, plakaćeš jer nemaš, a ako ih ipak zaradiš/dobiješ/štagod, onda ćeš opet biti smoren jer ideš samo u „glupu Grčku“.

Piješ večeras kao nesvet, da bi sutradan kukao kako te mamurluk ubija.

Mogla bih ovako doveka ali dosadilo mi. Verujem i svima ostalima..

Izgleda sam izvukla pogrešan papir iz kante ...

Trud

Pre nego što sam zapisala ovu rečenicu, ispade jedna perlica iz ćebeta i otkotrlja se po parketu. Simbolika. To se desilo u momentu kada sam pokušavala da kultivišem misli o jednom, nažalost prezastupljenom, fenomenu. Prosto rečeno – o fenomenu zvanom sedite-buljite u ekran-kritikujete. Upravo o tom fenomenu je reč. Da ste pokušali nešto da učinite tim parom ruku, tim vijugama, bili biste previše zaokupljeni ulaganjem napora kako biste nešto iznedrili. Ne biste svi bili toliki kritičari. Da ste ... U tom slučaju ne biste živeli na tuđoj grbači, jeli tuđ hleb, u izlascima trošili tuđe pare i koristeći komšijin internet, blejali u ekran i kritikovali. Osim ukoliko vam to nije posao (ipak, to nije tema ovog teksta). Bila sam i ja hejter često, ali u poslednje vreme kada gledam u svetlost ekrana, vidim samo jednu stvar – Trud. Ne kažem da je svaki uspešan, naročito ne ističem da je svaki vredan pomena. Ali ljudi, trud je Trud. Kada sam prestala da kritikujem? Onog momenta kad sam pokušala da pravim nakit. Til mi se rascicao, perle rasule, lepak ulepio svuda samo ne tamo gde treba. I sad mi je ispala neka perla iz ćebeta... Ne pitajte imam li broš ili minđuše. Nemam. Od tada cenim i one naizgled najjednostavnije produkte rada. Tuđeg. Jer ja ne umem. Od tada mi nije skupo da dam 60 evra za šivenu, unikatnu haljinu kada je neki kineski škart slične „vrednosti“. Sada cenim i tekstove od tri rečenice. Ako mi prenesu emociju. Jer i za to treba Trud.

Gledam svakodnevno na internetu lavinu mladih, talentovanih ljudi koji pokušavaju da prodaju produkte tog talenta. Njihov Trud je takvih razmera, da on nije vidljiv golim okom. Vešto je skriven iza uredno nameštene frizure, precizno ušivenog šava ili iza zlatne kopče. Gledam, čitam, gutam, upijam... Sve izgleda tako lako izvodljivo... Mogla bih napraviti poređenje sa utiskom koji imate dok posmatrate umetničko klizanje, plivanje, emisije o kuvanju... Kada gledate nekoga ko ume da svira, pleše sa lakoćom tako da izgleda kao da biste i vi mogli ovog momenta da učinite nešto isto tako božanstveno. Al' malo sutra. Ne dok sedite, gledate u ekran i kritikujete.

U poslednje vreme videla sam mnogo onih koji se Trude:

Sestre koje šiju odeću,

Novinarke koje pišu o modi ,

Devojke koje prave nakit,

Momci koji pričaju o Životu...

Sve deluje izrazito jednostavno. Možda i jeste (?!)

Naveli su me da cenim svaki Pokušaj. Poštujem svaki par ruku koji je spustio laptop, zapisivao svoja osećanja, zapažanja, nizao perle, bivao zalepljenih prstiju, posekao se makazama, uništio metar materijala, izgužvao papir...

Cenim svakoga ko je uspeo da uradio ono što je započeo.

 Još više poštujem onoga koji Nije.

Jer je učinio veliku stvar.

 Pokušao je...

Čovek nikada ne treba da se preispituje šta je sve preživeo

Čovek nikada ne treba da se preispituje šta je sve preživeo. Neće ga mučne uspomene navesti da bude tužan. Ne. One će ga samo udarati kao niz šamara iz prošlosti kojih tada nije ni bio svestan. Sada mu obraz nije utrnut. Mogao bi biti obuzet nesvesticom kada shvati koliko je jak bio u prošlosti. Od same spoznaje moglo bi mu se zavrteti u glavi. Mogao bi čak i posrnuti. A znamo da svaki posrtaj nosi mogućnost za pad. A opet, ne bi valjalo pasti kad se već sve to preživelo...

Neke od tih stvari čovek prosto zaboravi. Može samo kad sklopi oči i duboko udahne da reprodukuje osećaje koje su mu izazvale. Ne seća se šta je to tačno bilo. Ne zna ko je igrao uloge. Pamti samo osećaj. „Samo“. On je taj koji će ga pratiti ceo život. A čoveku ostaje samo da se nada da će vreme umanjivati njegov intenzitet.  Zato takav čovek ne vuče prošlost za rukav, ne sklapa oči jer zna čemu to vodi. Više od svih životnih nedaća taj osećaj može biti ono što će ga živog pojesti. Malo po malo. A da on to ni ne primeti.

Najveća tragedija takvog čoveka jeste što je njega teško razumeti. A onaj ko to uspe, neretko je preživeo slično. Tada se prijateljstvo i ljubav temelje na nesreći, a mogu li dve nesrećne duše stvoriti zajedničku sreću? 

Zagrljaj.

Može li se o ljubavi pisati?

Može li se barem tupo trabunjati?

Ako i može, o kakvoj ljubavi je reč?

Nasrećnije i najtužnije, čini mi se, ne možemo staviti na papir. Sve one priče o ljubavima, i velikim i malim, pisane su ili uz pomoć imaginacije ili sa određene vremenske distance. Ljubavi koje su srećne, ne traže reč. One su same sebi dovoljne i mi, nošeni poletom koji nam stvara, živimo za momenat. Za nečije prisustvo. Za zagrljaj. O onima koje su nas činile tužnima, nemamo snage ni želje da govorimo. (A i zašto bismo?)

O kojima onda možemo?

Možemo satima pisati o čudnim, neočekivanim susretima sa ljudima o kojima možda nikada nismo ni mislili. Sa ljudima za koje ne bismo ni sanjali da mogu nešto da nam znače. Oni se vešto skrivaju u ćoškovima naših života. Kriju se iza poslovnih obaveza, tik su do narušenog zdravlja, možda prođemo pored njih na autobuskoj stanici, a možda su nam nekada bili i u snovima a da mi toga nismo ni svesni.

Ko su ti ljudi?

To su oni za koje sebe ubeđujemo da nam ništa ne znače. Ako smo uopšte i svesni njihovog postojanja. Mogu to biti totalno nepoznate osobe, opet, mogu biti i jako bliski prijatelj… Ne moraju biti  osobe suprotnog pola. Ali mi jednostavno umemo da ih prepoznamo.

Kako?

Pisala sam davno o zagrljaju. Mislila sam da samo  romantična klinka može da ispiše stranice o tako nekoj običnoj stvari. Izgleda da sam pogrešila. Koliko god glupo zvučalo ljubiti se možete sa svakim, sa svakim možete voditi ljubav. Ponekad to zna da zavara čoveka jer telesno se lako prenosi na emotivno. Ali samo prividno. Kao mala mislila sam da je prava ljubav u stvari zaljubljenost. Kada vidiš nekoga, osetiš leptiriće u stomaku, ne možeš da se smiriš. On mi je dokazao suprotno. Kada sam ga zagrlila, vratila se ona klinka sa svojom teorijom. Možda je to samo teorija nepopravljivog sanjara. Ipak, zahvalna sam joj na povratku. Na momenat je vratila i staru mene, onu koja veruje u ljubav, u čuda, u magičnu moć stiska druge osobe. Osećaj koji sam imala u tom zagrljaju nalik je onom, nazvaću ga povratničkom. Kada ste tu već bili, srećni, ušuškani, a neko vas je otrgao iz naručja te osobe. Posle nekog vremena, uspona, padova, nadanja… vi se ponovo nađete pred tom osobom i uronite u zagrljaj. Takav zagrljaj koji oko vas stvara auru – ne vidite, ne čujete, drugi ljudi ne postoje, ne postoji ništa osim vas i te neke osobe koja vam stvara božanski osećaj. Osećaj pripadnosti. Svevremene. Kao da nikada nigde drugde niste bili, i da nikuda odatle ne želite ni da odete. Smešno je možda nekima preveliko davanje na značaju tako trivijalnoj stvari kao što je ova. Ali oni koji su to doživeli, jasno im je da nijedan drugi fizički kontakt nije toliko vredan  kao zagrljaj…