Život.

Možda poželim da se ukalupim.
Predam.
Odustanem.
I živim jednostavnu Svakodnevicu.
Možda mi treba samo još malo vremena
da prihvatim
da ono što sam Ja
nema pokriće u stvarnom Svetu.
Odvratnom Svetu.
Svetu u kojem
svaki dan
radiš istu stvar
zbog istih stvari
sa istim ljudima
na istom mestu
zbog istog cilja.
Možda mi samo treba neko vreme
da shvatim da je to zapravo
Život.
Da tako "mora"
i da drugačije "ne može".
Ako uspem to uskoro da prihvatim
kao nužnu činjenicu
ovog bednog života
i ove jadne Svakodnevice
nad kojom plačem i sada
ali u sebi
onako tiho...
Ako prihvatim to
i poželim da je zavolim
jer...
valjda sve u životu može da se zavoli.
(Može li?)
Ako odlučim da se predam
i počnem da živim s tim ciljevima...

Možda onda izaberem Tebe da zajedno u sebi plačemo živeći ovo Moranje.

Ljubav.

Ne očekuj od mene da te Volim
jer
trebalo je da prođe mnogo vremena
Udvaranja
Dodvoravanja
Dokazivanja
Padanja i Ustajanja
Plakanja
Smejanja...
Bilo je mnogo
Zbunjenosti
Radoznalosti
Grešaka
Straha
kad sam sama sebe pokušavala da
Razumem
Ohrabrim
dok sam pokušavala da se uzdignem iznad Svega:
ljudi
Problema
Prepreka
Nemogućeg
i Mogućeg.
Svakodnevice.
Ali sam Uspela.
Uspela sam da poletim
s nezaraslim ranama na krilima
koje peku
i Bole
i vetar ih suši vlažne
i nije mi bilo prijatno.
Nije mi prijatno ni Sada.
Ali sam uspela.
I Uspevam.
A trebalo je
toliko vremena i
Patnje
i Truda
Odricanja.
Trebalo je toliko
Svega
kako bih
naučila da Volim
Sebe.
Ne traži da  Volim Tebe.
To je Proces
i Borba
i Muka
i Uspeh.
Jedva sam uspela Sebe.
Ne traži mi.

Rad.

Imam te dane kada Čoveka sagledam iz ptičije perspektive.
Kada tako sagledam Sebe.
Pa uhvatim kadar u kojem radim.
Da bih platila stan.
Platila račune.
Za struju.
Grejanje.
Vodu.
Održavanje zgrade.
Iznošenje smeća.
Mobilni telefon.
Internet.
Da bih kupila Hleb.
Da bih preživela
Kako bih mogla da odem u banku
da platim proviziju
Da odem u poštu
da platim proviziju
Da odem u MTS
Da se žalim što su mi isključili telefon
Kako bih shvatila da sam
Zaboravila da platim račun
Jer sam radila
Da bih platila taj račun
Koji sam zaboravila da platim.
I koračam tako od marketa do kuće
Stana
Tuđeg
Zbog kojeg radim
Da ga platim
I koračam tako
I ugledam zgradu
U kojoj je stan
Taj tuđi
I osetim se nekako kao mrav
Ali ne kao vredni mrav
Nego osetim da sam sićušna
Karika u nepreglednom lancu
Šaraf bez kojeg mehanizam zapravo može da funkcioniše
Šta ako se odšrafim?
Otkotrljam?
Otkačim?

NIŠTA.

Neko će i dalje biti mrav
Koji će raditi
Da bi platio
Tuđi stan
Svoje račune
Koje će zaboraviti da plati
Jer je radio.

Umreti jadno i bedno tamo gde su te drugi zgazili? Baciti za leđa sve te godine i godine Borbe. Zaboraviti na nekadašnji sopstveni Sjaj. Potisnuti misao o Samosvesti. Predati se ... Nikada!

Čovekova priroda je mazohistička. Osvrnite sa na dan iza vas. Sigurno postoji bar jedna stvar koju ste (ne)svesno uradili a da je svojevrsni oblik mazohizma. 

Šta je ljubav?

O tome možemo polemisati do konca vremena, ne samo do umiranja pojedinih duša.

Gde je mazohizam?

Ili bolje, gde ga nema?

...

Život nije podvojen. Kao što nisu ni naše misli i osećanja. Najlepša jela mešavina su najraznovrsnijih sastojaka. Većinu njih ne osetimo dok nam se zalogaj topi u ustima. Zapravo... ne osetimo njihovu pojednost. Ono što dolazi do izražaja, to je ona fina primesa, onaj naizgled sitan i beznačajan doprinos pojedinosti u celini. Nesvesni prisustva pojedinih sastojaka mi uživamo u ukusu. I ne postavljamo dodatna pitanja jer... Ko još traži objašnjenja hedonizmu? Čula vrcaju, slave i šenluče, pa kako im  uskratiti to zadovoljstvo? 

...

Zašto ja volim one koji mi žele zlo? Zašto mazohistički slavim svaki napad na moju Ličnost. Zašto najstrastvenijim zagrljajem grlim onoga ko me je skrajnuo i odbacio?

...

Ima li lepšeg osećaja od pobede Ličnosti? Od one tihe, smešljive, nenametljive? One koju ste do juče gazili, šutirali i ostavili u ćošku da Umre. One koja je teško disala u memljivom uglu dok je muve obleću kao mali lešinari... A Vi izađete iz Sobe, pobedonosno. U njoj se čuje odzvanjanje potpetica. I muških i ženskih. I grohot. U daljini. Sve tiši i tiši. 

Ona se prevrće po tom sramotnom uglu, vodi najtežu borbu ikada. Borbu sa samom Sobom. Umreti jadno i bedno tamo gde su te drugi zgazili? Baciti za leđa sve te godine i godine Borbe. Zaboraviti na  nekadašnji sopstveni Sjaj. Potisnuti misao o Samosvesti. 

Predati se.

...

Nikada!

Ne moramo skočiti! Pridignimo se polako. Korak po korak. Milimetar po milimetar ako treba. Pa prvo sedimo. Odmarajmo neko vreme. Hranimo svoj um Samopouzdanjem. Podstičimo sebe jer niko drugi neće. Ničiji uticaj neće biti tako efektivan. Skupljajmo snagu. Obnavljajmo u sebi sve plemenite osobine kojima smo do malopre umalo dozvlolili da Uginu. Da nečasno svrše na nedostojnom mestu. 

...

Proći će neko vreme

Dok ponovo očvrsnemo

Ali hoćemo.

Ustaćemo, novi, Obnovljeni, Prosvećeni, Zadovoljni...

Ustaćemo i bićemo Jaki.

Ponovo.

Imam te neke dane kada mi se ljudi gade. 

Ne u figurativnom smislu gađenja. Bukvalno mi se gade. Imam fizičku reakciju gađenja na ljude.

Onda se uvek setim jedne pozorišne predstave gde glavni junak ima takvu sudbinu da jako često putuje, a nesrećni usud je činjenica što ne može da podnese miris drugih ljudi. On sve oseti. Pa u jednoj sceni čak i neprijatan miris kose svoje saputnice koja je prilično udaljena od njega. Mislite da ne može, da smrad nije toliko izražen. Možda nije. Ali njegova čula jesu. On sve intenzivnije vidi, čuje, doživljava...

Tako se i ja često osećam. Dobro , ne baš često. Ali i kada se osećam tako, intenzitet je toliko jak da mi se čini da se to dešava mnogo češće nego što je zaista realno stanje stvari.

I, šta sad?

Ništa, rekla sam ti. Ljudi mi se gade.

Čak i oni koje volim. 

Ne gledaj me tako.

Misliš da je ludost?

Briga me. Gade mi se svi. Gadiš mi se i ti sada što uopšte razgovaraš sa mnom.

Gledam ih kako idu na posao, idu u izlazak, putuju, vole se, ili se prave da se vole.

Gledam ih kako Žive.

Osetim pod prstima teksturu njihove kože.

Osetim miris njihovih parfema. (Ma neka su sto puta "lepi"!)

U prste moje meša se njihova kosa. I čista i prljava. I umršena i raščešljana. Mrsi se oko mojih prstiju, gadi mi se...

Njihov smeh, suze, tuga, sreća...

Sve se to lepi za mene kao pesak za mokro telo.
Ne mogu da Ih sperem sa Sebe. Histerično žuljam po koži pokušavajući da ih se rešim.

Grlim svoju dušu najčvršćim zagrljajem, ne želim da dopru do nje.

Evo vam moja koža. Evo vam i mišići, kosti. Uzmite sve. 

Dušu mi ne dirajte...

Uspomene.

Ja ne čuvam stvari. Ne taložim uspomene koje imaju Oblik. 

Uvek imam neki izgovor. Previše sam se selila. Jedva i sebe Nomada vučem za Sobom. 

Pa treba poneti još i Snagu, Ambiciju, Volju, Borbenost, Odlučnost, Istrajnost... Mnogo je stvari koje nosim sa Sobom. Plus Sebe. 

A gde su Snovi? Nadanja? Strahovi? Neizvesnost? Sve to kao čergar natrpavam na zaprežna kola, blago pucnem bičem po Sopstvenim plećima i vučem. 

Nečega želim da se rešim, ali se uporno kači za točak ne obazirujući što Ga vučem po zemlji. Što ubrzavam. Što licem dere po betonu. Krvari. Uporan je da ostane Teret na mojim Plećima. Pa šta ću s njim. Pustim ga neka se izranjavan popne na prikolicu. Opet. Pa neka liže rane i sprema se za novi napad na Mene. Nije On to birao. To je njegova sudbina. Isto kao što je moja sva natrpana na ovu cigansku prikolicu. Bez reda, bez smisla. Ali je baš onakva kakva sada treba da bude. Kakva ,u ovom momentu, mora da bude.

Posle dugog puta, umorna, stižem na odredište. Malo je Stvari na prikolici. A, opet, previše je. Vadim jednu po jednu i ubacujem u četiri zida. Sa nekima sam oprezna. Sa nekima pažljiva. Neke grubo sa vrata bacam na pod. Jer zahtevaju da se sa njima postupa Ovako. Ili Onako. Jer svačija priroda diktira način njegove upotrebe. U momentu mi se čini da nemam Ništa. U drugom me goli zidovi guše. Sedam na hladan pod, oko mene inventar razbacanih Stvari. Svaka diše. Svaka živi svoju Svakodnevicu. U trenutku zapazim Pismo. Ma nije ni pismo, mali papir, žut od starosti, papir nevešto istrgnut iz male sveske. Na kvadratiće. Mestimično po sebi ima neke fleke. Kao da je rđa. Miriše na svesku za recepte uz primese ustajalosti i buđi. Tekst je jasan. Godina isto, kao i vreme. Ne znam otkud Ono ovde. Ko je dozvolio Uspomeni da se ukrca na prikolicu i da sada leži tako mirno i nevino na podu Tuđeg doma. Znatiželja je jača od mene. Čitam Ga. Kao da sam sela u teleport mašinu nenormalnom brzinom sam se vratila deceniju unazad. To pismo sam tada čitala kao nešto normalno, uobičajeno, kao privremeni most između mene i Nje. Most koji vodi do novog Susreta. Danas kada ga čitam, sa one strane mosta je Mrak. Trčim preko njega najbrže što mogu jer sam ubeđena da me sa one strane čeka Ona. Nedostaje mi. Čekaće me. Trčim brže. Kroz poluotvorena usta ulazi leden večernji vazduh. Magla se lepi za kapke. Jasen zloslutno šušti. Utrčavam u mrak. Još malo pa sam na Pravoj strani. Najzad ćemo se sresti. Posle toliko godina čekaće me. Sigurna sam u to. Odjednom pod stopalom osetim promenu tla. Nisam više na mostu. Ne gazim više gvožđe. Pod nogom je meko. Lišće je vlažno. Oko članaka postaje hladno. Oslanjam se na kolena , umorna ali sretna zbog očekivanog Susreta. Podižem glavu i umesto da ugledam Nju, magla u Mrak utiskuje Poslednje reči...