Nisam tip osobe koja plače. Čak i u najtežim životnim situacijama sklona sam tome da sam poput stene. I kada to učinim, često je stvar odluke. Najčešće mi suze izmame nepoznati ljudi i njihove sudbine. Možda je čudno, ali tako je. Danas sam bila vrlo blizu tome da zaplačem...
Krenula sam na železničku stanicu, bilo je ni jutro ni podne. Nešto između. Ono doba dana u maju kada sunce miluje, ali te vetar s vremena na vreme podseti da nije još uvek leto. Prolazila sam kroz park. Ništa neuobičajeno. Ljudi dolaze sa stanice i na nju odlaze. Pored parka su teniski tereni...
U daljini sam videla starca u kolicima. Na prvi pogled mi se činilo da sedi na klupi. Ali nije. Bio je na travi. Videla sam da nešto radi ali bio je suviše daleko. Kako sam se približavala postajalo mi je sve jasnije da je alatka u njegovim rukama zapravo motika a da on kopa. Približivši se, shvatila sam da nema jednu nogu...
Vešto je kopao balansirajući invalidskim kolicima. Osetila sam da to često radi... Videlo se da je postao vešt u tome... Njegov izraz lica govorio mi je da je veoma zaokupljen poslom i da mu je predan u potpunosti. Zapravo, starac je kopao kao da je to najvažniji posao na planeti u tom momentu. Njemu verovatno i jeste bio.
Pomislila sam kako ubija vreme i kako sigurno ništa nije uspeo da okopa. Dok nisam pogledala iza njega. Tek tada sam shvatila koliko je zapravo uradio. Nije me primetio kako sporim hodom prolazim pored njega sve tražeći neke reči iz dubine duše. Sve pokušavajući da smislim neko pametno pitanje za ovog radnika. Nisam znala šta bi bilo u redu da ga pitam. Činilo mi se da je bolje da ga ne prekidam. Delovao je tako spokojan u toj svojoj zaokupljenosti. Ćutke sam prošla misleći da pitanjem mogu samo da uništim momenat.
Ono o čemu sam kasnije razmišljala moglo bi samo da stavi u drugi plan sliku ovog vrednog starca. Velikog borca. Zato neću sada ni reč reći o Drugima, jer On zaslužuje bar nekoliko redaka samo za sebe.
Нема коментара:
Постави коментар