Zagrljaj.

Može li se o ljubavi pisati?

Može li se barem tupo trabunjati?

Ako i može, o kakvoj ljubavi je reč?

Nasrećnije i najtužnije, čini mi se, ne možemo staviti na papir. Sve one priče o ljubavima, i velikim i malim, pisane su ili uz pomoć imaginacije ili sa određene vremenske distance. Ljubavi koje su srećne, ne traže reč. One su same sebi dovoljne i mi, nošeni poletom koji nam stvara, živimo za momenat. Za nečije prisustvo. Za zagrljaj. O onima koje su nas činile tužnima, nemamo snage ni želje da govorimo. (A i zašto bismo?)

O kojima onda možemo?

Možemo satima pisati o čudnim, neočekivanim susretima sa ljudima o kojima možda nikada nismo ni mislili. Sa ljudima za koje ne bismo ni sanjali da mogu nešto da nam znače. Oni se vešto skrivaju u ćoškovima naših života. Kriju se iza poslovnih obaveza, tik su do narušenog zdravlja, možda prođemo pored njih na autobuskoj stanici, a možda su nam nekada bili i u snovima a da mi toga nismo ni svesni.

Ko su ti ljudi?

To su oni za koje sebe ubeđujemo da nam ništa ne znače. Ako smo uopšte i svesni njihovog postojanja. Mogu to biti totalno nepoznate osobe, opet, mogu biti i jako bliski prijatelj… Ne moraju biti  osobe suprotnog pola. Ali mi jednostavno umemo da ih prepoznamo.

Kako?

Pisala sam davno o zagrljaju. Mislila sam da samo  romantična klinka može da ispiše stranice o tako nekoj običnoj stvari. Izgleda da sam pogrešila. Koliko god glupo zvučalo ljubiti se možete sa svakim, sa svakim možete voditi ljubav. Ponekad to zna da zavara čoveka jer telesno se lako prenosi na emotivno. Ali samo prividno. Kao mala mislila sam da je prava ljubav u stvari zaljubljenost. Kada vidiš nekoga, osetiš leptiriće u stomaku, ne možeš da se smiriš. On mi je dokazao suprotno. Kada sam ga zagrlila, vratila se ona klinka sa svojom teorijom. Možda je to samo teorija nepopravljivog sanjara. Ipak, zahvalna sam joj na povratku. Na momenat je vratila i staru mene, onu koja veruje u ljubav, u čuda, u magičnu moć stiska druge osobe. Osećaj koji sam imala u tom zagrljaju nalik je onom, nazvaću ga povratničkom. Kada ste tu već bili, srećni, ušuškani, a neko vas je otrgao iz naručja te osobe. Posle nekog vremena, uspona, padova, nadanja… vi se ponovo nađete pred tom osobom i uronite u zagrljaj. Takav zagrljaj koji oko vas stvara auru – ne vidite, ne čujete, drugi ljudi ne postoje, ne postoji ništa osim vas i te neke osobe koja vam stvara božanski osećaj. Osećaj pripadnosti. Svevremene. Kao da nikada nigde drugde niste bili, i da nikuda odatle ne želite ni da odete. Smešno je možda nekima preveliko davanje na značaju tako trivijalnoj stvari kao što je ova. Ali oni koji su to doživeli, jasno im je da nijedan drugi fizički kontakt nije toliko vredan  kao zagrljaj…