Želiš li?

Ne znam kako
da nazovem Sebe
kako da se odelim od Njih.
Od Nje.

Grozna je svakodnevica
korbačem te bije da ju vučeš
dok ona ispija sokove života.

Uzalud te boli
uzalud posustaješ
usporavaš...

Puknuće jače bičem
sve dok krv ne počne da klizi niz rebra
a onda je Sunce polako suši.

Tako neće biti Traga na asfaltu
Neće biti tačkastih, crvenih mrlja
koje ostavljaš za sobom živeći ovo Preživljavanje.

Želiš li da iza tebe ne ostane Ništa
do prigušenog vapaja koji se gubi u Daljini?

Dan bez reči...

Plašim se izgubljenog Dana
strepim svaki put
kada prođe jedan
a da papir nisu ispunile
Reči...

Zaboravim da jedem
da pijem
da spavam
i i dalje,
nažalost,
 živim ovo jadno preživljavanje.

Potisnem Misao
ne napišem ništa Danas
Legnem u krevet
i svu noć se vrtim
od Nemira
od Straha
od Nezadovoljstva
sve dok Jutro ne donese
Sigurnu i Blagoslovenu

Smrt.

Povratak

Ne trebaš mi sada
da zajedno budemo
Strpljivi

Ne umem ja to
Ne želim

Predugo sam sama sa sobom
Čekala
Godinama
Pokušavala da zaboravim
Ono što si u meni probudio samo jednim pogledom.

Vratio bi se?
Šta ću s tobom sada?
Kako da te dočekam raširenih ruku
Da uletiš u Zagrljaj?

Mogu ih samo prekrstiti
ali ti nećeš primetiti.
Mislićeš,
Pogrešno

Mislićeš da je to osmeh za povratnika,
a biće osmeh nepoverenja.
Pomalo tužan, pomalo ciničan.

Od grana će ti se učiniti ruke raširene.
Ako se dovoljno zaletiš,
Možeš lako udariti u obližnji zid jer...
Moje ruke neće biti spremne da te dočekaju.

Okrenuću se ka tebi dok ležiš na podu,
Ugruvan.

Sačekaću malo da vidim da li ćeš shvatiti
Koliko boli
I koje godine udaranja u zid su iza mene.

Pitaću te:
Možeš li da živiš sa tim modricama?

A, odmah potom i:
Možemo li više da ne držimo ruke prekrštene?

Ako te, uopšte,
ikada i dočekam...

Ljubav...

Volim
kad me voliš
iako je to samo jedan dan.

Ne voliš me Ti
zapravo.

Tvoj pogled ulazi
kao dim
u moje oči
provlači se kroz zenicu
pronalazi put do
Srca...
Zagolica ga malo
pa brzo izleti kroz usta
u vidu neprimetnog izdaha.

Volim
što te nikada više neću videti
a znam da si me voleo
a da me tvoja ruka nije
dotakla...
Ne znam kakav bi taj dodir bio
Nije ni bitno
jer
najlepše me voliš pogledom.

Jutro je...

Navlačim masku društvenoprihvatljivog oblika
zgrćući sa sebe
Zoru.

Toplotu odgurnem u ćošak
i oblačim hladnu ispeglanu košulju.

Njih Dve ostavljam za sobom
dok teškim korakom odlazim u kupatilo...

Nepravilnosti na licu skrivam
i u ogledalu vežbam profesionalni osmeh.

Moram...

Soba plače za mnom
ali
osvrtanja nema.
Odlučnim pokretom okrećem ključ -
- oštar zvuk.

Nakon toga,
mrtvačka tišina ostaje iza mene.

Istrčavam na ulicu,
dan je već uveliko počeo...