Povratak

Kad bi te pesma mogla vratiti

To bi bila pesma najlepša na svetu

Zbog tebe bih naučila I da crtam

Pa bi iz te pesme cvrkutale ptice

I iz slova bi raslo cveće

Najlepše na svetu…

Neka bude žuto, kao što si uvek volela…

Kada bi pesma mogla da te vrati

To bi bila pesma najduža na svetu

Pisala bih je dok se sva pisala na ovom svetu ne istroše

A kad svega nestane pisala bih svojim prstima po zemlji

Sve dok noktiju imam…

Kad bi pesma mogla da te vrati

Pevala bih je glasno

Iako ja ne znam da pevam

Bez srama bih vrištala njenu melodiju

Sve dok se krik ne izgubi u Noći…

Kad bi pesma mogla da te vrati

Sve bi bilo lakše

I lepše

I u boji…

Kad bi pesma mogla da te vrati

Bila bih sretna

Jer sam JA ta koja pokušava da te vrati

Godinama…

Kad bi pesma mogla da te vrati

Ne bih se osećala kao gubitnik

Već bi me tvoja pobeda ohrabrila da i dalje

Živim

Jer kad bi te pesma vratila

Život bi ponovo dobio Smisao…

Poželjenoj...

Nisam ti bila dugo,

Predugo.

I znam da me gledaš odgore, osetim tvoj pogled…

Znam i da znaš zašto me nema…

Uvek ti dođem

I čekam

Čekam

Čekam…

Misleći da ćeš odnekud da se pojaviš

Da ćeš se nasmejati onako umorna

Od svega

Umorna od života

I smrti

I nedostajanja

I mog I tvog…

A tebe nema

I tad shvatim

I shvatam iznova

I iznova

Da si samo sećanje

Na neki drugi život

Na neku nemerljivu ljubav

Na neku groznu žrtvu

Ove surove svakodnevice

Ovoga što se životom zove

I mene, slomljene, što ostah iza tebe…

Misao

Zamišljam te, uvek nekako velikog

...

Ne fizički

Nego mentalno

Zamišljam te ogromnog i nežnog i namrgođenog u isto vreme…

Zamišljam te kao sigurnu luku

Kao proždiranje pogledom

Kao najjači zagrljaj na svetu…

Zamišljam te kao miris i dodir i pogled

Najintenzivniji

Zamišljam te onako filmski

kao da možeš bez mene ali da ne želiš

Da voliš moje ludosti ali ih ne osuđuješ

Da slušaš moje ideje

I da zajedno plivamo kroz oblake

Zamišljam te da sa oblaka možeš i da siđeš

Kad se sa njih sići mora…

I ne znam zašto si još uvek samo misao… 

Nesigurnost

Mislila sam

Biće lakše:

Odrastam

Radim

Živim

Volim

A onda...

Pitam se...

Kako se prepoznaje ljubav?

Da li se moranje zove Životom?

...

Jedino me Rad nikada ne izdaje!

Zbog njega osećam da se moje telo pokreće

Da moja duša peva

I da se moj Um raduje.

Sve ostalo je jedna velika Iluzija.

Samoća

Koliko te volim!

Ne znam jesi li posledica teških dana

Detinjstva slomljenog na paramparčad

ludog mentalnog sklopa

Ili si samo

Oaza

Mirna luka

Ušuškanost

Sigurnost

I Ljubav

...

Jesi li, o predraga Samoćo,
Jesi li moja saputnica?

I želiš li, najdraža, da budeš moja

Zauvek

Dok nas smrt ne rastavi? 

Sreća

Pomislih

Da ti zahvalim što dugo,

Baš dugo

Ništa nisam napisala

Jer...

Kako kažu – Pišu samo nesretni ljudi,

A evo mene ovde

„sretne“

U suzama

I pitam se – Gde su sve te reči koje je tvoja ljubav sprečila?

Hoće li doći same, kad se tvoja ljubav sakrije iza ćoška?

Hoću li moći ponovo da pišem ili neću moći, kao što ni sada ne mogu

Da udahnem vazduh

Da zamislim Sreću

Da slažem Sebe?

Hoću li biti sretnija s ovim rečima, a bez tebe

I zašto ne mogu da vas imam oboje?