Zašto uvek pričam o tebi...

Zašto uvek pričam o tebi?

Nije to mazohistički potez

Ni tužbalica deteta kojem fali 

Najmilija...

Nije to 

Ni vrisak

Ni krik

Ni plač...

Zašto uvek pričam o tebi?

Donedavno sam u mislima mogla 

da čujem tvoj glas

Osetim dodir tvoje ruke

Hrapave od rada...

Zašto uvek pričam o tebi?

Godine lete 

a od sećanja ostaje samo

Teret

pa Praznina..

A ne zna se šta je teže nositi

Uvek pričam o tebi 

jer bih volela 

da se prisetim tvog

glasa

mirisa 

i zagrljaja;

Zvuka tvog smeha

i stakla u tvojim očima...

Uvek pričam o tebi

držeći se za ta bedna sećanja

čvrsto, očajnički...

Uvek pričam o tebi 

da ih bar malo oživim,

ošamarim,

izvučem iz Zaborava

Uvek pričam o tebi

jer jedino još to

Mogu...

Briga me za vas...

Briga me za sve vas...
Vas
što mislite na pola mozga
volite na pola srca...

Ja u svojim grudima nemam mesta
za Poluljude
Amebe
koje gamižu iz Juče u Danas
da bi preživeli Sutra,
koje ne umeju da sve stave na kocku
odgurnu nogu koja ih gazi
zavrnu jezik koji ih pljuje
odbace sa svog tela
kao zmija staru košuljicu
sve odvratne stvari koje svakodnevno preživljavaju u ovoj jadnoj i plačljivoj
Svakodnevici

Briga me za sve vas...
Što volite iz interesa
radite iz hira
mrzite iz zabave

Moje grudi pucaju od ljubavi
koju dajem i primam dvostruko veću
koja mi u pore
ulazi
ispunjava me i čini srećnom
u ovoj sirotoj Svakodnevici

Briga me za sve vas
za vaše prijatelje
ljubavnike
roditelje...
Za njihove statuse
i titule u ovom smešnom društvenom krugu
gde je elita izmišljen pojam...

Svoje grudi hraniću ljubavlju onih
čiju biste ljubav želeli
sve dok se ne rascvetaju od iste
dok se rebra ne polome od njene siline...

Briga će me biti za vas i tada
kada moje telo bude žrtva koja je prineta Univerzumu...

Briga će me biti za vas i tada
jer će moja duša plesati sa zvezdama
Zauvek...

Pustite me , dok sam mlada...

Zašto da moju dušu bacate po ćoškovima
kad je toliko toga
što želim da kažem, vrisnem,
Otpevam...

Kad je toliko emocija da ih
oćutim,
prebolim...

Pustite me, šta ću kad ostarim (?)

Ne trebaju mi tada vaša priznanja
ni tapšanja,
biću uveo cvet sa zakasnelim snovima...

SAD je vreme za mene
moj glas
lik
i delo

Sklonite se već jednom!
Neće ništa da vas boli,
obećavam...

Pustite me!
Neću uvek biti
mlada...

Promene.

Danas sam napravila razmeštaj u stanu.

 Sada je isti je kao i prvog dana kada sam se uselila pre godinu dana. Mrzela sam taj raspored. Uselila sam se na brzaka, nemajući drugo rešenje trenutne životne situacije. Pre mene, živeo je tu neki muškarac. Sva sreća povremeno, pa se nije toliko osetilo njegovo bivše prisustvo. Gazdarica je dovela ženu koja je sve oribala, ali sam se ipak gadila bukvalno svakog centimetra ovog stana kada sam počela da živim u njemu. Uvek je valjda tako sa novim stvarima u životu.

Sa promenama.

 Na primer, tuš kabina je toliko mala da sam prvih meseci zadobijala modrice tuširajući se. Sada sam i zaboravila na to.  Šta ti je čovek kad se na sve može navići. Sada me muče druge stvari.

Mravi.

Crveni mravi protiv kojih ništa ne pomaže. Komšije negiraju problem. Letargični Somborci koje mrzi čak i mrava iz gaća da izvade. Ma neka gricka, lakše to nego da se borim sa njim. I tako ceo život. Sve kako je lakše, sve linijom manjeg otpora i životari se nekako. Ni ne misli se. Jer da se misli – delalo bi se.

Elem! Živim u stanu, u zgradi, u ova 23 kvadrata imam crvene mrave (koji su me tako unakazili da sam završila kod doktora, ne šalim se!), muve, komarce, leptire, SMRDIBUBE, paukove, i , naravno, one male bele, nogate, brze bube koje žive u drvetu. Ponekad pomislim da sam na kampovanju, no, šta da se radi. Tu sam gde sam, pošteno plaćam svoju stanarinu – za sebe i za sve drugare insekte koje gajim ovde. Pa koliko preživim(o).

Nedavno sam razmišljala da li bih mogla da nađem neki bolji, jeftiniji a bolji stan. E, pa, druškanko ne ide to tako u životu. Koliko para toliko muzike, otkako je sveta i veka. Jedan dan  mi samo kvrcnulo da pogledam i druge stanove. Šta ti je čovek. Jedan dan se plaši promene, drugi dan je vuče za rukav. Posle nekoliko očajnih pokušaja, odlučih da mi je baš lepo ovde.

Promenile su se mnoge stvari u mom životu u poslednje vreme. Ne mojom voljom i ne u moju korist. Uzeli su mi posao koji sam volela, oni koje volim su daleko, a ja sam zarobljena ovde svojim entuzijazmom da ću u Somboru moći da živim a ne da životarim. Podsetim ga često da sam mu dala samo jednu šansu ali nekako mi se čini da me sve manje sluša.

Mnogo je promena koje nisam želela, zato ću ipak možda sve stvari vratiti da stoje tamo gde su i bile. Neka ostane bar malo kolotečine u ovom haosu od Svakodnevice.

Ponekad je dovoljno
da me duže pogledaš u oči
da bi me upoznao
jer
nisam ja posao
i nisam ja ova košulja
ni ta čaša
ni ova pesma

Ja sam
sopstveni odraz
koji u tebi odjekuje


A to ne možeš da vidiš
ako pogledom preletiš preko mojih očiju,

A to ne možeš da čuješ ako ne zaćutiš na momenat...

Snovi

Mrzim
da te sanjam...

U snu si uvek Srećna
Dolaziš
Odnekud
S nekim ...
(A to nikada nisam ja!)

Mrzim
da te sanjam...

U snovima si Nasmejana
U žurbi...
Ne razumeš težinu moga Čekanja.

...

Pa me onda upitno pogledaš
kao da ti nije jasan
ovaj bolni izraz na mom licu...

Znaš li koliko dugo te već čekam?
Pojavi se već jednom!

Mrzim
Prezirem
da te sanjam
jer si u mojim snovima Živa...

Želiš li?

Ne znam kako
da nazovem Sebe
kako da se odelim od Njih.
Od Nje.

Grozna je svakodnevica
korbačem te bije da ju vučeš
dok ona ispija sokove života.

Uzalud te boli
uzalud posustaješ
usporavaš...

Puknuće jače bičem
sve dok krv ne počne da klizi niz rebra
a onda je Sunce polako suši.

Tako neće biti Traga na asfaltu
Neće biti tačkastih, crvenih mrlja
koje ostavljaš za sobom živeći ovo Preživljavanje.

Želiš li da iza tebe ne ostane Ništa
do prigušenog vapaja koji se gubi u Daljini?

Dan bez reči...

Plašim se izgubljenog Dana
strepim svaki put
kada prođe jedan
a da papir nisu ispunile
Reči...

Zaboravim da jedem
da pijem
da spavam
i i dalje,
nažalost,
 živim ovo jadno preživljavanje.

Potisnem Misao
ne napišem ništa Danas
Legnem u krevet
i svu noć se vrtim
od Nemira
od Straha
od Nezadovoljstva
sve dok Jutro ne donese
Sigurnu i Blagoslovenu

Smrt.

Povratak

Ne trebaš mi sada
da zajedno budemo
Strpljivi

Ne umem ja to
Ne želim

Predugo sam sama sa sobom
Čekala
Godinama
Pokušavala da zaboravim
Ono što si u meni probudio samo jednim pogledom.

Vratio bi se?
Šta ću s tobom sada?
Kako da te dočekam raširenih ruku
Da uletiš u Zagrljaj?

Mogu ih samo prekrstiti
ali ti nećeš primetiti.
Mislićeš,
Pogrešno

Mislićeš da je to osmeh za povratnika,
a biće osmeh nepoverenja.
Pomalo tužan, pomalo ciničan.

Od grana će ti se učiniti ruke raširene.
Ako se dovoljno zaletiš,
Možeš lako udariti u obližnji zid jer...
Moje ruke neće biti spremne da te dočekaju.

Okrenuću se ka tebi dok ležiš na podu,
Ugruvan.

Sačekaću malo da vidim da li ćeš shvatiti
Koliko boli
I koje godine udaranja u zid su iza mene.

Pitaću te:
Možeš li da živiš sa tim modricama?

A, odmah potom i:
Možemo li više da ne držimo ruke prekrštene?

Ako te, uopšte,
ikada i dočekam...

Ljubav...

Volim
kad me voliš
iako je to samo jedan dan.

Ne voliš me Ti
zapravo.

Tvoj pogled ulazi
kao dim
u moje oči
provlači se kroz zenicu
pronalazi put do
Srca...
Zagolica ga malo
pa brzo izleti kroz usta
u vidu neprimetnog izdaha.

Volim
što te nikada više neću videti
a znam da si me voleo
a da me tvoja ruka nije
dotakla...
Ne znam kakav bi taj dodir bio
Nije ni bitno
jer
najlepše me voliš pogledom.

Jutro je...

Navlačim masku društvenoprihvatljivog oblika
zgrćući sa sebe
Zoru.

Toplotu odgurnem u ćošak
i oblačim hladnu ispeglanu košulju.

Njih Dve ostavljam za sobom
dok teškim korakom odlazim u kupatilo...

Nepravilnosti na licu skrivam
i u ogledalu vežbam profesionalni osmeh.

Moram...

Soba plače za mnom
ali
osvrtanja nema.
Odlučnim pokretom okrećem ključ -
- oštar zvuk.

Nakon toga,
mrtvačka tišina ostaje iza mene.

Istrčavam na ulicu,
dan je već uveliko počeo...

Pravda za kelerabu...

Već dugo planiram taj susret. Uvek sam čula hvalospeve o Njemu. Kako je fantastičan, kažu lekovit i neverovatno čudotvoran. Nisam verovala...

Merim voće i opažam Njega u najnižoj gajbici. Oduševljena. Nisam sigurna da mi treba, ali ipak, kupujem Ga. Danas je onaj dan kada je došlo vreme da se upoznamo. Spremna sam, mislim.

Isto je kao sa ljudima. Neke susrete odlažemo iz čiste uobrazilje.

U životu nisam imala toliku tremu kao kada sam se susrela sa Njim.

Đumbir.

Kupila sam sam korenčinu, gledam, parčence 100 dinara, i pomišljam kako je sigurno vredan toga. Krećem se dalje i usput, nehotice , uzimam jednu kelerabu, vrlo neuglednu. Ne znam šta će mi, nisam davno jela, a trebalo bi, zdravo je... Pa hajde, što da ne...

Setim se našeg prvog susreta...

Fruškogorski maraton, klinački dani, celodnevno pešačenje... Smejali smo se drugarici koja je nosila to čudno povrće sa sobom smatrajući je ludom. Pa maraton je za sendviče i slatkiše. Šetali smo. Kilometri iza nas su se povećavali a ispred smanjivali. Kao i često u životu, poslednjih 5 km bilo je užasno naporno. Mi smo već bili iscrpljeni, gladni i praznih ranaca... Okrenuli smo se ka Ani setivši se da ona ima kelerabu u torbi. Do kraja života ću pamtiti kako sedimo ispred manastira na travi dok Ana polako, svečanim pokretima ljušti poslednju kelerabu iz torbe, seče na jednake delove i stavlja na sudnu krpu ispred nas. Svako od nas uzima parče i sa zahvalnošću gleda Anu. 

Keleraba ne izgleda posebno lepo, zapravo, prilično je neugledna.Ukusu bih  takođe našla manu, jer ... Pa podseća na koren kupusa, malo je lepše, mekše, ipak... Nije kupus ali sluti na kupus... I šta sa njom? Kad je jesti? Ima li neka prilika za kelerabu? Pa kako može da nema. A ako je ima, pa koja je pobogu!?

Do danas, u mojoj svesti, keleraba je bila jedno bezvezno povrće bez smisla i reda. Bez lepog izgleda, posebno famoznog ukusa, bez prilike u kojoj bih pomislila: "Oh, sada bih baš mogla da pojedem jednu kelerabu." 

Do danas.

Vraćajući se u stan iz marketa, svečano izvadih đumbir na radni sto, gledah ga par sekundi ispitivački. Radovah se tom susretu, upoznavanju, novom osećaju i novoj emociji...

Malopre ga isekoh na listiće, kažu dobro je kad si bolestan protrljati strane nosa... Pokušah... Kažu da peče. Pomislih da ću izdržati junački... Pa kako sad to? Ne peče, nije ljuto, miris nije neki! Nisam ovako zamišljala teksturu... 

Razočaranje... 

Za mene je đumbir bio , ako ga prevedem u ljudski svet, jedan strog, čvrst, crnomanjast i narogušen čovek srednjih godina. Jedan od onih pred kojim se oseća strahopoštovanje, divljenje. Jedan od onih koji se sluša i voli čak i kada te kažnjava. 

Sa druge strane, keleraba je mršava riđa devojka koja uvek ćuti i ponekad pomisliš da i ne zna da govori. Pa ti je nekako bude žao. Ali ti je bude tako žao da zaboraviš na nju. Jednostavno, ona je tu, a ti je ne vidiš.

Evo, upravo jedem jednu i osećam se kao u najlepšem pokajničkom zagrljaju riđe prijateljice. 

Nedelja.

Nedelja je
nekako
svuda ista...

Na društvenim mrežama
svi
usporeni,
uspavani...

Časova je
četrnaest,
krevet je još uvek razmešten...

Nedelja je
nekako
svuda ista

To je onaj dan
kada se odmaraš
od juče,
za sutra.

To je onaj dan
kada si
sam
ili sa nekim
(ali bi voleo da si
sam).

Jer
nedelja je dan
za nered
u duši
i mislima,
dan
kada se u tom neredu
Uživa.

Nedelja je dan
kada niko ne nosi masku
radnika,
rođaka,
ljubavnika.

Nedelja je
nekako
svuda ista,
ako si u stanju
da sebi,
da pred sobom,
ogoliš svoju Dušu.

Kome?

Vek je
dvadeset i prvi
planeta:
Zemlja
a zemlja:
Srbija

Šta
da joj pevam
Kakve hvalospeve?
Kome?

Državi?
Plakaću nad njom.

Ljudima?
Žaliću ih.

Zato
pevam
nebu,
vodi
i planini.

Zato
hvala
plodu ove divne zemlje
u ovoj tužnoj zemlji
na ovoj maloj planeti.

Vek je
dvadeset i prvi
u ovoj tužnoj zemlji,
pa kome da pevam
Danas?

A da nije
Elegija...

?

Rođendan.

Rođendan 
nije onaj dan
kad si se rodio
već kada si ustao
u 12
i za doručak
pojeo
tortu.

Mislim...

Mislila sam...
loše je
to što ljudi
rade

To
kako teško,
kako jako teško
puštaju od sebe
one
zbog kojih ceo dan
idu,
šetaju,
lutaju,
ulicama
nekih
gradova,

naboranog čela,
zabrinutog izraza lica
sa zrncem tuge
i nemoći
u Oku.

Mislila sam...
zašto ne prekinu
te odnose
zašto ne uzmu
makaze
ne preseku,
razrežu,
dok krv potekne,
prošiklja...

Kao da je to strašno?
Koliko sam samo  puta to učinila.

Uvek je
u prvoj fioci
flaster
i zavoj
i sva prva pomoć
koju sebi
MORAM
da pružim.

Jer...
ne umem ja da živim
kao oni
pa sve mislim
i od previše mišljenja glava me zaboli.

A onda,
duboko u meni
čujem kako šapće
Ono...

Ućutim Sebe
kako bih Ga čula.

Zaista,
smisleno je to što pita.

Mislim...
Zašto ne prekinu te odnose
ne pokidaju veze
kad već ne idu ulicom
nasmejani,
bezrazložno
srećni...

Setim se onda Sebe...
One koja
kida
seče
reže
ne  misleći o rezu
o krvi
o rani
o Ožiljku...

Jer estetika nije bitna
ako se ja zbog tebe
ne smešim
kao ludak šetajući
ulicama Nekog grada...

Par

Podne je bilo
kada je na kasi stojalo Dvoje
dvoje Starih

Brzo su
svojim spretnim
kvrgavim
pegama istačkanim
rukama
pakovali kupljene stvari

Podne je bilo
ili malo kasnije
kada sam uočila
taj par starih
od starosti izmenjenih
ruku

Danas izgleda
i bake kuvaju
supe iz kesice
i prave
polugotova jela

Danas je valjda i Njima dosta
Svega.

Pomisao.

Pomislite samo
da pokidate sve žice
ugasite sve uređaje
pa onda
sednete na pod stana
Tuđeg i...

Čekate.

Koliko bi vremena prošlo
dok bi vas se neko poželeo,
na vas pomislio
potražio vas.

Koliko dana bi mislili
da je sa vama
sve u redu.

A možda nije.

Možda vi,
zapravo,
ni ne sedite
na podu tog stana,
tuđeg,
igrajući ovu detinjastu igru.

Šta ako ste zaista
Nestali (?)

Dvoje.

Ne moram ništa da ti značim
dok me tako ispituješ pogledom
vabiš dodirom
privlačiš Energijom.

Ko smo mi
da bismo Ičemu
dali Oblik
Naziv
Definiciju.

Bedna ljudska stvorenja
koja žive
da bi zadovoljila svoje
Želje
pobedila Strahove
dostignula Ciljeve.

Pa zašto onda
da me zoveš
Ovako
ili Onako.

Sve je u redu
dok me tako pogledom
izazivaš
da u tvoje Oči
Uskočim

I plivam
plivam
a ti odmičeš
i smeješ se
sa druge strane
Reke.

Pa mi pružiš ruku
da i ja kročim na Obalu
jer ova Igra mora
se igra u dvoje.

Znamo oboje
da ne vredi da bežimo
pa onda legnemo na travu da joj,
kikoćući se, svu noć
šapćemo...

Kamen.

Kada idem da ih posetim
a svi su od kamena
hladni
kad je hladno
mokri
kada kiši
vreli
kad su julski dani.

Sa kamena
okamenjeni
skamenjeni
izrazi lica.
Isto i kada
je hladno
mokro
ili vrelo.

Više nije bitno.

Krenem u obilazak
pa čujem kako mi kažu:

Sećaš se kad smo se igrali na ulici?

Pazi na sebe.

Nemoj na trening danas, ostani još malo da se igramo.

Stojim pred njihovim  likovima
a godine mi prkose
sa kamena.

Izvini
što se nismo upoznali.
Izvini
što se kroz maglu sećam dečijih vremena.
Izvini
što svaki trening nisam ostala da se igramo.
...
Izvini što ne pazim na sebe.
...
Do sledećeg puta
Oproštaj na ustima ostavlja
hladno
mokro
ili vrelo.
Nije ni važno

Jer u duši je uvek Isto.

Iščekivanje

Jesen je bila
kada sam ostavila za sobom
sve što me je godinama
bolelo
mučilo
razvlačilo po ovom gradu
kao kada se žvaka sa vrelog asfalta zalepi za cipelu
pa je vučeš još dugo dugo za sobom.

Jesen je bila kada sam se vratila
zaboravivši na uplašenu devojčicu
koju sam pre pet godina
ošamarila;
na koju sam često
vikala
pretila joj
kažnjavala je.
Jer...

Nisam mogla drugačije
drugačije se moglo samo
životariti; obitavati
kao gnjida,
kao parazit.
A ja želim da budem
biće
dostojno Sebe same
Dostojno svojih Snova
Ambicija
Nadanja.

Saterala sam je u ćošak
mučila je
a mučno je bilo
i meni.
Svejedno,
znala sam da tako mora.
Uspela sam.
Vratila sam se sa Obrisima stakla u oku
kada nisi siguran šta vidiš
čak i ako se zagledaš.
A oči...
nekad zelene
nekad smeđe.
Češće šućmuraste.
Pa ni ja u njima
često
ne pronalazim ono što tražim.

Šta sad hoćeš?
(Pitaju me.)
Zar nisi gumicom brisala Sećanja
dok nisi poderala papir.
Želiš da vidiš opet prošlost?

Ne.

Onda?

Želim da vidim Budućnost.

Iz zenice se nakazno lice zlobno kezi
terajući me da zatvorim
Oči.

A šta ćemo sa Budućnošću? Uplašeno pomislih.

Iz mraka se čuo dobronamerni, tihi glas:

Videćemo Sutra...

Januar

Januar je

kao i pre 8 godina

kao što će

i za 8 godina

biti

Isti takav Januar.

Kiša...

Spustio se neki magloviti dim

u ovu rupu od grada

u ovo 

što ne smem gradom

ni nazvati.

U ovu blatnjavu baru,

u ovu veliku brazdu,

blato,

kroz koje svakodnevno pokušavamo da se probijemo

očekujući nešto bolje sutra...

A sutra?

Samo još više blata

još kiše 

i još suza...

Pod nogom mekše

u duši tvrđe

u pogledu staklenije...

Drugačije, 

a isto.

Prošlo je,

ali se vraća.

Svakog januara

u isto vreme.

Muzika koja ...

Nevelik, svetao, bezazlen pauk koji se penje uz nadlakticu, ide do ramena i onda više ne znam gde je. Nisam sigurna da li me golicanjem nervira ili prija. Kada zatvorim oči, osećaj postaje intenzivniji...
Udišem duboko...
Otvaram oči...
Gde je?
Gde sam?
...
Plešemo...
Ako se to plesom može nazvati.
Stiskaš me za nadlakticu dok te ne pogledam.
Smem samo na momenat.
Duže od toga boli...
Naslanjam se na zid, a spoljašnjost šake je na milimetar od tvoje.
Svako gleda u svom pravcu i pita se:
Da li je ovo dodir ili se pauk spustio na ruku?