Borba.

Stao si između mene i Svakodnevnice. Ona razjarena, duboko diše, osetim njen bes.
Sigurna sam.
Naslanjam glavu na tvoje rame i gledam je bez ikakvog straha.
Želi da me povredi.
Ti, miran, gledaš u  nju sa poluosmehom. Samouveren. Jak.
Ne može mi ništa.
Povlači se u ćošak čekajući da me pustiš.
Nemoj Danas.
Samo malo da odmorim.
Sutra već možeš.
Kad skupim snage.
...
Povuci se.
Pusti nas dve da se Obračunamo.
Zaboravi na momenat da si moj Zaštitnik.
Veruj mi.
Voliš me ovakvu,ne želiš nikada da budem Slaba.
Spoznaj kad je Vreme da me pustiš da se Borim.
Povuci se.
...
Ne okreći glavu.
Ne žali me.
Gledaj tu Borbu.
Ne uleći kad deluje da gubim!
Kad padam.
Krvarim.
Ostavi me samu sa mojom Slabošću.
Ustaću jednom.
Moram.
Gledaj me kako se borim. Jer i kada sam slaba u borbi, zapravo sam Jaka.
Zapamti to.
Nikada mi ne dozvoli da se ušuškam na tom ramenu i da postanem nešto što Nisam.
Biće tako lakše ali samo kratko.
Nemoj da se pitamo onda šta ćemo sutra...

Ogoljena intima.

Nemam ništa protiv ere interneta, društvenih mreža, sajtova i blogova. Pa bože moj, tu smo, gde smo. Treba da jurimo za vremenom, ne da kaskamo iza njega. Ipak, postoje neke stvari koje su prihvatljive samo u četiri zida. Sad bi me verovatno nazvali Konzervom. I briga me.

Ono što ljudi zaboravljaju kada dele sadržaje na društvenim mrežama, to je činjenica da su sami odgovorni za to. Onog momenta kada se priključite društvenoj mreži, ogolili ste bar delić sebe. Većina ljudi to ne želi da prizna, ni sebi ni okolini. Ipak, to je čista činjenica. Ograničenja privatnosti, dozvoljavanje ovome ili onome da vidi neke sadržaje , a nekom desetom da ne vidi, ne znači da ste se u potpunosti zaštitili od deljenja intime. Delimično, da. Realnost je drugačija. Sami krojimo šta, ko i koliko može da vidi. Sazna. Pretpostavi. 

Život na društvenoj mreži i jeste ogromna Pretpostavka Života. Uglavnom, ništa nije onako kao što izgleda. Sve je naše viđenje Tuđeg Života, Mišljenja, Osećanja. Tolika sloboda pretpostavljanja može biti dobra samo u umetnosti. U stvarnom životu se treba ograditi od toga. Živeti Svoje. Osećati. Voleti. Plakati. Sve u 4 zida. Sami. Ili sa Nekim. Znaju li vaši fejsbuk Prijatelji Ko je to? Kakvu je majicu nosio kad je spavao kod vas? Šta ste doručkovali? 

Zapitajte se... U kome je problem? 

Nisu u pitanju teorije zavere i 21.vek koji proždire sve pred sobom. Mi smo dozvolili da se pretvorimo u nešto što nikada ne bi trebalo da budemo.

Udovoljavajmo samo Sebi.

I Njemu. 

Njoj. 

NIKADA Njima. Neka misle Ovo ili Ono. Čuvajmo to malo intime što nam je ostalo. To malo Ljubavi i Pažnje koje nam pružaju dragi ljudi. Sebično je čuvajmo od očiju javnosti. Prigrlimo je. Naslonimo joj se na rame i....

Budimo Srećni bez Publike.

Ponosni bez Odobravanja. 

Naučimo to već jednom.

Kako se boriti ako je Lako? Kako živeti ako se ne Boriš?

Ponekad nisam sigurna da li sam to ja. Ili sam Ono ja.
Gde sam?
Zar nije lakše biti Jednostavan.
Naravno.
Zašto je kod mene Uvek Sve Naopačke?
Lakše plivam kad je teško.
Kad me lome.
Kad ne veruju u mene.
Zašto je toliko teško svaki put kad bi trebalo da bude Lako?
Kad Su Tu.
Kad odobravaju.
Kad imam na koga da se oslonim.
Nisam navikla tako.
Jer šta znači biti na nogama bez Iščekivanja Pada?
Kako ustajati iznova ako nisi na zemlji?
Kako se boriti ako je Lako?
Kako živeti ako se ne Boriš?
Zašto je najteže boriti se sa samim Sobom?
Zašto odgovori Ne postoje?

?

Nije leto za Ljubav.

Sedimo na klupi.
Vrelo je.
Komarci su neprijateljski raspoloženi.
Sedimo.
Blizu smo.
Grliš me.
Lepo je.
Ali je toplo.
Skloni se na momenat.
Nije leto za Ljubav.
Vrelo je.
Čekaj.
Zašto si otišao?
Vrati se.
Toplo je.
Nema veze.

Lepo je ...

Svaki dan je savršen dan za Hedonizam. Samo nismo svaki dan u mogućnosti da priuštimo to sebi.
Vreme. Posao. Obaveze. Začarani krug.
Trebalo bi da postoje neki slobodni dani za Sreću bez razloga, za Hedonizam bez povoda, za Sebe bez opravdanja. 
Probudiš se jedno jutro nasmejan i pre nego što oči otvoriš, lak kao ptica, sa srcem koje treperi. Sa energijom koja je u šaci svakodnevnice i obaveza. Ona pokušava da se izbori sa Svakodnevnicom, da procuri bar malo kroz stisnute prste. Oseti na kratko Danas, pa pokušava da ga udahne ali što se više kobelja, stisak je sve čvršći.
Trebalo bi da svako od nas ima određen broj dana godišnje kada bi bio slobodan da pusti energiju da slobodno kruži. Da se probudi ujutru, shvati da je to Taj dan. Pozove šefa i kaže: Izvinite šefe, danas je moj dan za Hedonizam, vidimo se sutra ! Šef otvori kalendar, precrta taj dan i nasmeje se. Jer ima i on tih dana. I to je sasvim u redu.
Spustim slušalicu. Ogrnem Milinu oko sebe jer... pretoplo je za bilo šta drugo.
Krenemo nas dve u Dan.
                                      Hodamo. Suzdržavamo se.
                                         Shvatamo da smo Slobodne.
                                              Trčimo. Sve brže i brže.
                                                  Zatvorimo oči.
                                                       Vinule smo se u oblake.
                                        Lake smo.
                                            Pravimo razne oblike na nebu ostavljajući trag za sobom.
                             Zabavljamo se.


                                                                                                                                         Srećne smo.

Muzika koja mi je promenila život (2).

Kad sam je prvi put čula, nisam bila sigurna da li mi prija ili ne. Iskreno, borile smo se neko vreme. Ali nešto mi nije dalo da odustanem. Nekad mi je njen specifični glas smetao. 

Drugačija je. Nežna s jedne strane, a sa druge...

Nisam mogla da odgonetnem njeno poreklo na osnovu tog specifičnog glasa... Znala sam samo da joj engleski jezik nije maternji. To se jasno čuje. 

Njen senzibilitet me je na momente nosio u Italiju. Zašto? Ne znam. 

Družimo se nas dve već neko vreme a ja nisam znala ništa o njoj. Kopkalo me. Ne kažem. Ali opet, taj sam tip osobe da neke stvari ne želim da znam. Plašim se da će se magija rasprsnuti kao balon od sapunice ako počnem da čačkam po biografiji.

Ulazim na sajt. 

Prelećem pogledom , samo letimično. 

Pokušavam da nađem konkretnu informaciju. Ostale me ne interesuju. 

Ne želim da stvorim sebi predrasude. 

Ne želim da pretpostavljam.

Želim da samo njena muzika govori o njoj. Ništa više.

Šok. Nije Italija. I mlađa je nego što bih očekivala. To objašnjava skromnost njenog dosadašnjeg rada. Ali energija je odlična.

Svaki taj visoki ton je jedan žmarac koji igra u ritmu melodije krećući se kao milion mrava od ramena do dlanova. Osećaj je u prvu ruku bio neprijatan. Sada ga obožavam. I željno iščekujem neke nove melodije. Do tada ...

Pismo Prijateljima.

Možemo da se lažemo i da kažemo da nas baš briga šta drugi misle. 
Nije tako.
Treba samo da nađemo način da objasnimo sebi da je uvek potrebno da razlučimo čije mišljenje treba da nam bude važno.
Krug mojih prijatelja je širok. I raznolik. Jer sam takva osoba. Jer umem da budem ponekad i sama sebi neprepoznatljiva. Da mi je neko rekao da ću uspeti da oko sebe Držim takvu Armiju prijatelja - ne bih mu verovala.
Kako bih sebe zaštitila od prevelikog intimiziranja u ovom postu (mada i samo otvaranje bloga bilo je nesebično otvaranje duše, ulična razmena gde svako može da priđe, pogleda, opipa, omiriše i odabere želi li nešto da uzme, sebično, ili pak želi da uzme nešto uzvrativši Nečim drugim... ) - reći ću samo jednu stvar:

Teška sam.

Jako.

Svi oni koji su godinama uz mene su vrlo dobro osetili na svojoj koži koliko me je naporno imati uz sebe.
Često.
Ali valjda su znali da će se isplaćivati.
Na rate.
Na kašiku.
Pa nekad i šakom i kapom.
U zavisnosti od dana.
Od konteksta.
Od stanja Duše.

Samo jedan pogled Tih ljudi mi govori da li sam na dobrom putu ili nisam. Samo jedan pogled može da mi kaže: Da, samo tako nastavi. ili ipak Hej, stani na trenutak, razmisli malo.

Oni su tu da mi pomognu da ne zalutam, ili ako zalutam da budu tu i ne dozvole mi da odem predaleko u tim sanjarijama.

Ako i vi imate takvog nekog - potrudite se da znaju koliko vam znače. Jer život je nepredvidiv, sutra se možete kajati što ste sebično držali u sebi ono što je trebalo biti iskazano. Otvorite malo Dušu. Nije tako strašno. Ne žele Svi da vas povrede. Prestanite da mislite loše. Promenite Energiju. Ako imate takvog nekog...

A ako nemate...
Vreme je da poradite na tome.

Jer se Svoje voli Bezuslovno.

Svi moji tekstovi su mi dragi.
Nisam svima zadovoljna, da se razumemo.
Ali svi su mi dragi.
Svaki je biće za sebe. Svaki živi, diše, ustaje, bori se i leže da spava... I tako svakog dana. Svaki je priča za sebe. Svakome treba nečija pažnja. Ne razlikuju se mnogo od ljudi. Vrlo su slični. I Oni vole da budu voljeni. I  Oni vole da budu poštovani. I njima treba Potvrda. I njih pogađa Neodobravanje.
Ali ipak su jaki. 
Moji su. 
Moraju biti borci. 
Mi ne umemo drugačije.
Ali volimo Ljude. Volimo Svet koji nas okružuje. Zbog njega živimo. Za njega živimo. Izvor je naše inspiracije. U koji god ćošak da zavirimo, tu se rodilo novo biće. Nova emocija. Novi tekst. Dali smo mu Život. Zahvalan nam je. Treba samo da znamo kada da Ga pustimo. Kada je zreo da bude samostalan. Tu je jedina razlika u odnosu na ljude. Moramo da Ga pustimo da poleti čim završimo misao i stavimo tačku. Onda uzmemo kanap i brzo odmotamo sa panja dok se misli koprcaju.
Pustimo ih.
Njima treba Nebo. 
Njima treba Sloboda.
Kada to učinimo, naš zadatak je gotov. ON je među ljudima. Snalazi se. A mi , sa ove strane, možemo samo da Ga posmatramo. Da kažemo sebi šta je možda trebalo drugačije.
Ali moramo da Ga volimo.
Jer je Naš.
Jer se Svoje voli Bezuslovno.