Poplavljena humanost.

Tako smo mali pred prirodom. Nikako da to naučimo. Nikako da joj priznamo prednost. Mozak nas ne čini superiornijima. 

Šta ćemo s mozgom sada kada je priroda podivljala?

Kada kiše ne prestaju već danima?

Kada reke ruše brane i mostove. 

Kako ćemo Je sada ukrotiti? 

Vraća nam kao tvrdoglavi tinejdžer koji godinama ćuti i sluša naredbe roditelja pa samo jednog dana odraste, skupi snage, donese svoje odluke i zalupi vratima za sobom. Za njim ostaju Oni, skamenjeni. Tako i mi. 

Šta radimo sada? 

Čitamo vesti, pričamo, zovemo prijatelje koji su južnije, ili tamo negde u Bosni, da vidimo da li su dobro. Da nije "došlo" do njihove kuće. Pa odahnemo na momenat. Zazvoni telefon. "Znaš onu devojku što... e pa eno joj sve poplavljeno, i kuća i..." Opet uzdah. 

Šta ćemo sada? 

Čitam da nam Rusija šalje 60 ljudi za pomoć. Halo?

Rusofili! Osvestite se! 

Hoćemo li uvek sedeti i čekati da nam neko drugi pomogne? Pitate li se kako će nam u budućnosti to naplatiti. Indirektno. Neprimetno. BRATSKI. Razmislite malo. Kakva je to brojka? Smešno.

Gde su nam mladi, jaki momci? 

Pa tih 60 se dnevno gleda u ogledalo samo u jednoj većoj teretani. Tih 60 živi kod mame i tate sa 30 i kusur godina ne radeći ništa. Tih 60 upravo sedi za kompjuterom i hvale Braću što dolaze da nam Pomognu. Tih 60 sada pljuje državu jer nije spremna na ovu katastrofu. 

Gde ste???

Zaplivajte...