Čovek nikada ne treba da se preispituje šta je sve preživeo

Čovek nikada ne treba da se preispituje šta je sve preživeo. Neće ga mučne uspomene navesti da bude tužan. Ne. One će ga samo udarati kao niz šamara iz prošlosti kojih tada nije ni bio svestan. Sada mu obraz nije utrnut. Mogao bi biti obuzet nesvesticom kada shvati koliko je jak bio u prošlosti. Od same spoznaje moglo bi mu se zavrteti u glavi. Mogao bi čak i posrnuti. A znamo da svaki posrtaj nosi mogućnost za pad. A opet, ne bi valjalo pasti kad se već sve to preživelo...

Neke od tih stvari čovek prosto zaboravi. Može samo kad sklopi oči i duboko udahne da reprodukuje osećaje koje su mu izazvale. Ne seća se šta je to tačno bilo. Ne zna ko je igrao uloge. Pamti samo osećaj. „Samo“. On je taj koji će ga pratiti ceo život. A čoveku ostaje samo da se nada da će vreme umanjivati njegov intenzitet.  Zato takav čovek ne vuče prošlost za rukav, ne sklapa oči jer zna čemu to vodi. Više od svih životnih nedaća taj osećaj može biti ono što će ga živog pojesti. Malo po malo. A da on to ni ne primeti.

Najveća tragedija takvog čoveka jeste što je njega teško razumeti. A onaj ko to uspe, neretko je preživeo slično. Tada se prijateljstvo i ljubav temelje na nesreći, a mogu li dve nesrećne duše stvoriti zajedničku sreću?