Već dugo planiram taj susret. Uvek sam čula hvalospeve o Njemu. Kako je fantastičan, kažu lekovit i neverovatno čudotvoran. Nisam verovala...
Merim voće i opažam Njega u najnižoj gajbici. Oduševljena. Nisam sigurna da mi treba, ali ipak, kupujem Ga. Danas je onaj dan kada je došlo vreme da se upoznamo. Spremna sam, mislim.
Isto je kao sa ljudima. Neke susrete odlažemo iz čiste uobrazilje.
U životu nisam imala toliku tremu kao kada sam se susrela sa Njim.
Đumbir.
Kupila sam sam korenčinu, gledam, parčence 100 dinara, i pomišljam kako je sigurno vredan toga. Krećem se dalje i usput, nehotice , uzimam jednu kelerabu, vrlo neuglednu. Ne znam šta će mi, nisam davno jela, a trebalo bi, zdravo je... Pa hajde, što da ne...
Setim se našeg prvog susreta...
Fruškogorski maraton, klinački dani, celodnevno pešačenje... Smejali smo se drugarici koja je nosila to čudno povrće sa sobom smatrajući je ludom. Pa maraton je za sendviče i slatkiše. Šetali smo. Kilometri iza nas su se povećavali a ispred smanjivali. Kao i često u životu, poslednjih 5 km bilo je užasno naporno. Mi smo već bili iscrpljeni, gladni i praznih ranaca... Okrenuli smo se ka Ani setivši se da ona ima kelerabu u torbi. Do kraja života ću pamtiti kako sedimo ispred manastira na travi dok Ana polako, svečanim pokretima ljušti poslednju kelerabu iz torbe, seče na jednake delove i stavlja na sudnu krpu ispred nas. Svako od nas uzima parče i sa zahvalnošću gleda Anu.
Keleraba ne izgleda posebno lepo, zapravo, prilično je neugledna.Ukusu bih takođe našla manu, jer ... Pa podseća na koren kupusa, malo je lepše, mekše, ipak... Nije kupus ali sluti na kupus... I šta sa njom? Kad je jesti? Ima li neka prilika za kelerabu? Pa kako može da nema. A ako je ima, pa koja je pobogu!?
Do danas, u mojoj svesti, keleraba je bila jedno bezvezno povrće bez smisla i reda. Bez lepog izgleda, posebno famoznog ukusa, bez prilike u kojoj bih pomislila: "Oh, sada bih baš mogla da pojedem jednu kelerabu."
Do danas.
Vraćajući se u stan iz marketa, svečano izvadih đumbir na radni sto, gledah ga par sekundi ispitivački. Radovah se tom susretu, upoznavanju, novom osećaju i novoj emociji...
Malopre ga isekoh na listiće, kažu dobro je kad si bolestan protrljati strane nosa... Pokušah... Kažu da peče. Pomislih da ću izdržati junački... Pa kako sad to? Ne peče, nije ljuto, miris nije neki! Nisam ovako zamišljala teksturu...
Razočaranje...
Za mene je đumbir bio , ako ga prevedem u ljudski svet, jedan strog, čvrst, crnomanjast i narogušen čovek srednjih godina. Jedan od onih pred kojim se oseća strahopoštovanje, divljenje. Jedan od onih koji se sluša i voli čak i kada te kažnjava.
Sa druge strane, keleraba je mršava riđa devojka koja uvek ćuti i ponekad pomisliš da i ne zna da govori. Pa ti je nekako bude žao. Ali ti je bude tako žao da zaboraviš na nju. Jednostavno, ona je tu, a ti je ne vidiš.
Evo, upravo jedem jednu i osećam se kao u najlepšem pokajničkom zagrljaju riđe prijateljice.
