Mislim...

Mislila sam...
loše je
to što ljudi
rade

To
kako teško,
kako jako teško
puštaju od sebe
one
zbog kojih ceo dan
idu,
šetaju,
lutaju,
ulicama
nekih
gradova,

naboranog čela,
zabrinutog izraza lica
sa zrncem tuge
i nemoći
u Oku.

Mislila sam...
zašto ne prekinu
te odnose
zašto ne uzmu
makaze
ne preseku,
razrežu,
dok krv potekne,
prošiklja...

Kao da je to strašno?
Koliko sam samo  puta to učinila.

Uvek je
u prvoj fioci
flaster
i zavoj
i sva prva pomoć
koju sebi
MORAM
da pružim.

Jer...
ne umem ja da živim
kao oni
pa sve mislim
i od previše mišljenja glava me zaboli.

A onda,
duboko u meni
čujem kako šapće
Ono...

Ućutim Sebe
kako bih Ga čula.

Zaista,
smisleno je to što pita.

Mislim...
Zašto ne prekinu te odnose
ne pokidaju veze
kad već ne idu ulicom
nasmejani,
bezrazložno
srećni...

Setim se onda Sebe...
One koja
kida
seče
reže
ne  misleći o rezu
o krvi
o rani
o Ožiljku...

Jer estetika nije bitna
ako se ja zbog tebe
ne smešim
kao ludak šetajući
ulicama Nekog grada...

Par

Podne je bilo
kada je na kasi stojalo Dvoje
dvoje Starih

Brzo su
svojim spretnim
kvrgavim
pegama istačkanim
rukama
pakovali kupljene stvari

Podne je bilo
ili malo kasnije
kada sam uočila
taj par starih
od starosti izmenjenih
ruku

Danas izgleda
i bake kuvaju
supe iz kesice
i prave
polugotova jela

Danas je valjda i Njima dosta
Svega.

Pomisao.

Pomislite samo
da pokidate sve žice
ugasite sve uređaje
pa onda
sednete na pod stana
Tuđeg i...

Čekate.

Koliko bi vremena prošlo
dok bi vas se neko poželeo,
na vas pomislio
potražio vas.

Koliko dana bi mislili
da je sa vama
sve u redu.

A možda nije.

Možda vi,
zapravo,
ni ne sedite
na podu tog stana,
tuđeg,
igrajući ovu detinjastu igru.

Šta ako ste zaista
Nestali (?)

Dvoje.

Ne moram ništa da ti značim
dok me tako ispituješ pogledom
vabiš dodirom
privlačiš Energijom.

Ko smo mi
da bismo Ičemu
dali Oblik
Naziv
Definiciju.

Bedna ljudska stvorenja
koja žive
da bi zadovoljila svoje
Želje
pobedila Strahove
dostignula Ciljeve.

Pa zašto onda
da me zoveš
Ovako
ili Onako.

Sve je u redu
dok me tako pogledom
izazivaš
da u tvoje Oči
Uskočim

I plivam
plivam
a ti odmičeš
i smeješ se
sa druge strane
Reke.

Pa mi pružiš ruku
da i ja kročim na Obalu
jer ova Igra mora
se igra u dvoje.

Znamo oboje
da ne vredi da bežimo
pa onda legnemo na travu da joj,
kikoćući se, svu noć
šapćemo...

Kamen.

Kada idem da ih posetim
a svi su od kamena
hladni
kad je hladno
mokri
kada kiši
vreli
kad su julski dani.

Sa kamena
okamenjeni
skamenjeni
izrazi lica.
Isto i kada
je hladno
mokro
ili vrelo.

Više nije bitno.

Krenem u obilazak
pa čujem kako mi kažu:

Sećaš se kad smo se igrali na ulici?

Pazi na sebe.

Nemoj na trening danas, ostani još malo da se igramo.

Stojim pred njihovim  likovima
a godine mi prkose
sa kamena.

Izvini
što se nismo upoznali.
Izvini
što se kroz maglu sećam dečijih vremena.
Izvini
što svaki trening nisam ostala da se igramo.
...
Izvini što ne pazim na sebe.
...
Do sledećeg puta
Oproštaj na ustima ostavlja
hladno
mokro
ili vrelo.
Nije ni važno

Jer u duši je uvek Isto.

Iščekivanje

Jesen je bila
kada sam ostavila za sobom
sve što me je godinama
bolelo
mučilo
razvlačilo po ovom gradu
kao kada se žvaka sa vrelog asfalta zalepi za cipelu
pa je vučeš još dugo dugo za sobom.

Jesen je bila kada sam se vratila
zaboravivši na uplašenu devojčicu
koju sam pre pet godina
ošamarila;
na koju sam često
vikala
pretila joj
kažnjavala je.
Jer...

Nisam mogla drugačije
drugačije se moglo samo
životariti; obitavati
kao gnjida,
kao parazit.
A ja želim da budem
biće
dostojno Sebe same
Dostojno svojih Snova
Ambicija
Nadanja.

Saterala sam je u ćošak
mučila je
a mučno je bilo
i meni.
Svejedno,
znala sam da tako mora.
Uspela sam.
Vratila sam se sa Obrisima stakla u oku
kada nisi siguran šta vidiš
čak i ako se zagledaš.
A oči...
nekad zelene
nekad smeđe.
Češće šućmuraste.
Pa ni ja u njima
često
ne pronalazim ono što tražim.

Šta sad hoćeš?
(Pitaju me.)
Zar nisi gumicom brisala Sećanja
dok nisi poderala papir.
Želiš da vidiš opet prošlost?

Ne.

Onda?

Želim da vidim Budućnost.

Iz zenice se nakazno lice zlobno kezi
terajući me da zatvorim
Oči.

A šta ćemo sa Budućnošću? Uplašeno pomislih.

Iz mraka se čuo dobronamerni, tihi glas:

Videćemo Sutra...

Januar

Januar je

kao i pre 8 godina

kao što će

i za 8 godina

biti

Isti takav Januar.

Kiša...

Spustio se neki magloviti dim

u ovu rupu od grada

u ovo 

što ne smem gradom

ni nazvati.

U ovu blatnjavu baru,

u ovu veliku brazdu,

blato,

kroz koje svakodnevno pokušavamo da se probijemo

očekujući nešto bolje sutra...

A sutra?

Samo još više blata

još kiše 

i još suza...

Pod nogom mekše

u duši tvrđe

u pogledu staklenije...

Drugačije, 

a isto.

Prošlo je,

ali se vraća.

Svakog januara

u isto vreme.

Muzika koja ...

Nevelik, svetao, bezazlen pauk koji se penje uz nadlakticu, ide do ramena i onda više ne znam gde je. Nisam sigurna da li me golicanjem nervira ili prija. Kada zatvorim oči, osećaj postaje intenzivniji...
Udišem duboko...
Otvaram oči...
Gde je?
Gde sam?
...
Plešemo...
Ako se to plesom može nazvati.
Stiskaš me za nadlakticu dok te ne pogledam.
Smem samo na momenat.
Duže od toga boli...
Naslanjam se na zid, a spoljašnjost šake je na milimetar od tvoje.
Svako gleda u svom pravcu i pita se:
Da li je ovo dodir ili se pauk spustio na ruku?