Nije bitno. Na kraju ćemo isprositi, izmoliti, izvrnuti džepove i uspeti nekako. Skrpićemo život dok ne počnu šavovi opet da popuštaju. Pa kad se olabavi , opet ćemo zategnuti, zaheftati, zalepiti.
A šta će Oni raditi? Oni će se hvaliti kako su Svojim zalaganjima obnovili Državu. A svi znamo šta se dešava.
Svi znamo da je ovo jedna velika Moba. Da ljudi priskaču jedni drugima u pomoć. Ako je verovati medijima, da kada više nemaju kako da pomognu, da su Romkinje dojile bebe jer majke od pretrpljenog stresa nemaju mleka. Da je mladić Prosio na beloj traci, na asfaltu, držeći prospekt i moleći ljude da stanu, da se uključe u akciju. Videćemo da su devojke volontirale po marketima i drogerijama. Da su Prosile pomoć od Običnog čoveka. Juče sam ja bila taj čovek. Mnogi od vas će razumeti taj osećaj kada si pomogao, dao koliko si mogao u tom trenutku, ali da te je opet bilo sramota da ih i pogledaš jer...
Ne možeš spustiti pomoć u sve i jednu ruku koja se pruža.
Do čega dolazimo Onda? Dolazimo do toga da najviše daju oni koji najmanje imaju. Da ljudi koji bi pomogli više grickaju nokte od nervoze, ne spavaju i nerviraju se jer ne mogu više od ovoga što su već učinili. Oni koji Mogu, sprdaju se sa celom situacijom ili ih Ona ne dotiče. Sedaju u svoje nove automobile, žive život kao da ne pati njihov Narod. Kao da sve ovo nećemo zajedno izgrcati. Pomisle li da jedan njihov obrok u fensi restoranu može da kupi 20 konzervi? Pomisle li dok jedu ima li neko drugi da jede? Pomisle li da bi bilo dosta da odnesu flašu vode i jedan sapun i da bar sa 100 utrošenih dinara umire Savest.
Imaju li je?
Нема коментара:
Постави коментар