Mislim...

Mislila sam...
loše je
to što ljudi
rade

To
kako teško,
kako jako teško
puštaju od sebe
one
zbog kojih ceo dan
idu,
šetaju,
lutaju,
ulicama
nekih
gradova,

naboranog čela,
zabrinutog izraza lica
sa zrncem tuge
i nemoći
u Oku.

Mislila sam...
zašto ne prekinu
te odnose
zašto ne uzmu
makaze
ne preseku,
razrežu,
dok krv potekne,
prošiklja...

Kao da je to strašno?
Koliko sam samo  puta to učinila.

Uvek je
u prvoj fioci
flaster
i zavoj
i sva prva pomoć
koju sebi
MORAM
da pružim.

Jer...
ne umem ja da živim
kao oni
pa sve mislim
i od previše mišljenja glava me zaboli.

A onda,
duboko u meni
čujem kako šapće
Ono...

Ućutim Sebe
kako bih Ga čula.

Zaista,
smisleno je to što pita.

Mislim...
Zašto ne prekinu te odnose
ne pokidaju veze
kad već ne idu ulicom
nasmejani,
bezrazložno
srećni...

Setim se onda Sebe...
One koja
kida
seče
reže
ne  misleći o rezu
o krvi
o rani
o Ožiljku...

Jer estetika nije bitna
ako se ja zbog tebe
ne smešim
kao ludak šetajući
ulicama Nekog grada...