Iščekivanje

Jesen je bila
kada sam ostavila za sobom
sve što me je godinama
bolelo
mučilo
razvlačilo po ovom gradu
kao kada se žvaka sa vrelog asfalta zalepi za cipelu
pa je vučeš još dugo dugo za sobom.

Jesen je bila kada sam se vratila
zaboravivši na uplašenu devojčicu
koju sam pre pet godina
ošamarila;
na koju sam često
vikala
pretila joj
kažnjavala je.
Jer...

Nisam mogla drugačije
drugačije se moglo samo
životariti; obitavati
kao gnjida,
kao parazit.
A ja želim da budem
biće
dostojno Sebe same
Dostojno svojih Snova
Ambicija
Nadanja.

Saterala sam je u ćošak
mučila je
a mučno je bilo
i meni.
Svejedno,
znala sam da tako mora.
Uspela sam.
Vratila sam se sa Obrisima stakla u oku
kada nisi siguran šta vidiš
čak i ako se zagledaš.
A oči...
nekad zelene
nekad smeđe.
Češće šućmuraste.
Pa ni ja u njima
često
ne pronalazim ono što tražim.

Šta sad hoćeš?
(Pitaju me.)
Zar nisi gumicom brisala Sećanja
dok nisi poderala papir.
Želiš da vidiš opet prošlost?

Ne.

Onda?

Želim da vidim Budućnost.

Iz zenice se nakazno lice zlobno kezi
terajući me da zatvorim
Oči.

A šta ćemo sa Budućnošću? Uplašeno pomislih.

Iz mraka se čuo dobronamerni, tihi glas:

Videćemo Sutra...