Svaki dan je savršen dan za Hedonizam. Samo nismo svaki dan u mogućnosti da priuštimo to sebi.
Vreme. Posao. Obaveze. Začarani krug.
Trebalo bi da postoje neki slobodni dani za Sreću bez razloga, za Hedonizam bez povoda, za Sebe bez opravdanja. 
Probudiš se jedno jutro nasmejan i pre nego što oči otvoriš, lak kao ptica, sa srcem koje treperi. Sa energijom koja je u šaci svakodnevnice i obaveza. Ona pokušava da se izbori sa Svakodnevnicom, da procuri bar malo kroz stisnute prste. Oseti na kratko Danas, pa pokušava da ga udahne ali što se više kobelja, stisak je sve čvršći.
Trebalo bi da svako od nas ima određen broj dana godišnje kada bi bio slobodan da pusti energiju da slobodno kruži. Da se probudi ujutru, shvati da je to Taj dan. Pozove šefa i kaže: Izvinite šefe, danas je moj dan za Hedonizam, vidimo se sutra ! Šef otvori kalendar, precrta taj dan i nasmeje se. Jer ima i on tih dana. I to je sasvim u redu.
Spustim slušalicu. Ogrnem Milinu oko sebe jer... pretoplo je za bilo šta drugo.
Krenemo nas dve u Dan.
                                      Hodamo. Suzdržavamo se.
                                         Shvatamo da smo Slobodne.
                                              Trčimo. Sve brže i brže.
                                                  Zatvorimo oči.
                                                       Vinule smo se u oblake.
                                        Lake smo.
                                            Pravimo razne oblike na nebu ostavljajući trag za sobom.
                             Zabavljamo se.


                                                                                                                                         Srećne smo.