Uspomene.

Ja ne čuvam stvari. Ne taložim uspomene koje imaju Oblik. 

Uvek imam neki izgovor. Previše sam se selila. Jedva i sebe Nomada vučem za Sobom. 

Pa treba poneti još i Snagu, Ambiciju, Volju, Borbenost, Odlučnost, Istrajnost... Mnogo je stvari koje nosim sa Sobom. Plus Sebe. 

A gde su Snovi? Nadanja? Strahovi? Neizvesnost? Sve to kao čergar natrpavam na zaprežna kola, blago pucnem bičem po Sopstvenim plećima i vučem. 

Nečega želim da se rešim, ali se uporno kači za točak ne obazirujući što Ga vučem po zemlji. Što ubrzavam. Što licem dere po betonu. Krvari. Uporan je da ostane Teret na mojim Plećima. Pa šta ću s njim. Pustim ga neka se izranjavan popne na prikolicu. Opet. Pa neka liže rane i sprema se za novi napad na Mene. Nije On to birao. To je njegova sudbina. Isto kao što je moja sva natrpana na ovu cigansku prikolicu. Bez reda, bez smisla. Ali je baš onakva kakva sada treba da bude. Kakva ,u ovom momentu, mora da bude.

Posle dugog puta, umorna, stižem na odredište. Malo je Stvari na prikolici. A, opet, previše je. Vadim jednu po jednu i ubacujem u četiri zida. Sa nekima sam oprezna. Sa nekima pažljiva. Neke grubo sa vrata bacam na pod. Jer zahtevaju da se sa njima postupa Ovako. Ili Onako. Jer svačija priroda diktira način njegove upotrebe. U momentu mi se čini da nemam Ništa. U drugom me goli zidovi guše. Sedam na hladan pod, oko mene inventar razbacanih Stvari. Svaka diše. Svaka živi svoju Svakodnevicu. U trenutku zapazim Pismo. Ma nije ni pismo, mali papir, žut od starosti, papir nevešto istrgnut iz male sveske. Na kvadratiće. Mestimično po sebi ima neke fleke. Kao da je rđa. Miriše na svesku za recepte uz primese ustajalosti i buđi. Tekst je jasan. Godina isto, kao i vreme. Ne znam otkud Ono ovde. Ko je dozvolio Uspomeni da se ukrca na prikolicu i da sada leži tako mirno i nevino na podu Tuđeg doma. Znatiželja je jača od mene. Čitam Ga. Kao da sam sela u teleport mašinu nenormalnom brzinom sam se vratila deceniju unazad. To pismo sam tada čitala kao nešto normalno, uobičajeno, kao privremeni most između mene i Nje. Most koji vodi do novog Susreta. Danas kada ga čitam, sa one strane mosta je Mrak. Trčim preko njega najbrže što mogu jer sam ubeđena da me sa one strane čeka Ona. Nedostaje mi. Čekaće me. Trčim brže. Kroz poluotvorena usta ulazi leden večernji vazduh. Magla se lepi za kapke. Jasen zloslutno šušti. Utrčavam u mrak. Još malo pa sam na Pravoj strani. Najzad ćemo se sresti. Posle toliko godina čekaće me. Sigurna sam u to. Odjednom pod stopalom osetim promenu tla. Nisam više na mostu. Ne gazim više gvožđe. Pod nogom je meko. Lišće je vlažno. Oko članaka postaje hladno. Oslanjam se na kolena , umorna ali sretna zbog očekivanog Susreta. Podižem glavu i umesto da ugledam Nju, magla u Mrak utiskuje Poslednje reči...