Imam te neke dane kada mi se ljudi gade. 

Ne u figurativnom smislu gađenja. Bukvalno mi se gade. Imam fizičku reakciju gađenja na ljude.

Onda se uvek setim jedne pozorišne predstave gde glavni junak ima takvu sudbinu da jako često putuje, a nesrećni usud je činjenica što ne može da podnese miris drugih ljudi. On sve oseti. Pa u jednoj sceni čak i neprijatan miris kose svoje saputnice koja je prilično udaljena od njega. Mislite da ne može, da smrad nije toliko izražen. Možda nije. Ali njegova čula jesu. On sve intenzivnije vidi, čuje, doživljava...

Tako se i ja često osećam. Dobro , ne baš često. Ali i kada se osećam tako, intenzitet je toliko jak da mi se čini da se to dešava mnogo češće nego što je zaista realno stanje stvari.

I, šta sad?

Ništa, rekla sam ti. Ljudi mi se gade.

Čak i oni koje volim. 

Ne gledaj me tako.

Misliš da je ludost?

Briga me. Gade mi se svi. Gadiš mi se i ti sada što uopšte razgovaraš sa mnom.

Gledam ih kako idu na posao, idu u izlazak, putuju, vole se, ili se prave da se vole.

Gledam ih kako Žive.

Osetim pod prstima teksturu njihove kože.

Osetim miris njihovih parfema. (Ma neka su sto puta "lepi"!)

U prste moje meša se njihova kosa. I čista i prljava. I umršena i raščešljana. Mrsi se oko mojih prstiju, gadi mi se...

Njihov smeh, suze, tuga, sreća...

Sve se to lepi za mene kao pesak za mokro telo.
Ne mogu da Ih sperem sa Sebe. Histerično žuljam po koži pokušavajući da ih se rešim.

Grlim svoju dušu najčvršćim zagrljajem, ne želim da dopru do nje.

Evo vam moja koža. Evo vam i mišići, kosti. Uzmite sve. 

Dušu mi ne dirajte...