Rad.

Imam te dane kada Čoveka sagledam iz ptičije perspektive.
Kada tako sagledam Sebe.
Pa uhvatim kadar u kojem radim.
Da bih platila stan.
Platila račune.
Za struju.
Grejanje.
Vodu.
Održavanje zgrade.
Iznošenje smeća.
Mobilni telefon.
Internet.
Da bih kupila Hleb.
Da bih preživela
Kako bih mogla da odem u banku
da platim proviziju
Da odem u poštu
da platim proviziju
Da odem u MTS
Da se žalim što su mi isključili telefon
Kako bih shvatila da sam
Zaboravila da platim račun
Jer sam radila
Da bih platila taj račun
Koji sam zaboravila da platim.
I koračam tako od marketa do kuće
Stana
Tuđeg
Zbog kojeg radim
Da ga platim
I koračam tako
I ugledam zgradu
U kojoj je stan
Taj tuđi
I osetim se nekako kao mrav
Ali ne kao vredni mrav
Nego osetim da sam sićušna
Karika u nepreglednom lancu
Šaraf bez kojeg mehanizam zapravo može da funkcioniše
Šta ako se odšrafim?
Otkotrljam?
Otkačim?

NIŠTA.

Neko će i dalje biti mrav
Koji će raditi
Da bi platio
Tuđi stan
Svoje račune
Koje će zaboraviti da plati
Jer je radio.